Знак анђела

---

     Доба је прољећних  измаглица  и ситних киша. Павле, намргођен изађе из куће и облачећи црни, сукнени капут приђе коњу кога је његова жена, Милка оседланог држала за узду. Са дугачких, црних бркова дланом обриса мрвице проје коју је уз шољу млијека јео за доручак, подиже капу и прије него узјаха, поклони се Богу и прекрсти.
    “Павле, ако видиш да тај човјек, заиста, зна и да нам може помоћи, ни тога коња испод себе немој жалити да му даднеш”, са зебњом да ли ће јој преживјети дијете, с којим је већ седми мјесец била трудна, завапи Милка дрхтавим гласом.
     Није знала шта би учинила ако би јој и то дијете, као и првих троје, умрло. Најдуже је живио Мојаш, умро је у петој години. Помисливши на то низ лице јој склизнуше сузе иако  је  тога јутра већ два пута  плакала.   Мало јој је који дан пролазио без суза, изгледало је да се неке страшне силе играју са њом и да се непрестано хране њеним   патњама и плачом.
     Милка је била посмрче. Отац јој је, прије рођења, погинуо као добровољац у “батаљону смрти” 1912. године на Скадру.  Мајка, нападнута тугом непрестано је венула и убрзо након њеног рођења умрла. Tако јој се и сјећање на мајку,  сакрило негдје у далеком дјетињству.
    Слику родитеља није имала па  јој је била неостварива жеља  да макар њу с љубављу љуби. О њима је знала  једино понешто из прича... Из прича о оцу, јунаку са два срца, који је под тешким ранама три дана и три ноћи умирао, а ни јекнуо није.
    Док је била мала маштала је о њежности мајчиног скута, сањала о топлини очевог  погледа  и скривеној опомени у њему, том светом савјету кога на јави никад није осјетила. Али и када је одрасла, стасала у лијепу дјевојку, и тада је у њеној души са болом дрхтало престрашено и уцвијељено дијете.
    Павле је по природи био тих и ћутљив, снажан и темељит попут брда изнад њихове куће па је и тај бол, као станац камен тежак, усправних плећа носио и трпио, иако му је срце било као испуцала иловача у ничијој њиви.
    “Када би ми макар ово, некако, остало живо...”, свом душом прижељкивао је Павле, док је  јахао стрмим и каменитим, од упорних киша и бујица испроваљиваним, путељком прохладне планине.
 
 
 
 

***
 

     У сутон, док су потоње сунчеве зраке напуштале игру боја  планине и неба, уморан али и пун наде у помоћ, стиже у село Бибица, пред кућу Косте Мојовића. Била је смјештена поред поточића у широкој заравни засађеној воћем, недалеко од ријеке Дрине.
     Пред кућом га срете домаћин, висок и смеђ човјек продорног погледа. Био је добро избријан и  једино су му средину горње усне покривали дебели и кратки брчићи брижљиво дотјерани. Коса уредна и зачешљана а преко чисте и бијеле кошуље коју је закопчавао све до грла, имао је нов сивкасти сако од неког квалитетног штофа.
      Нијесу се од раније познавали тако да у првом моменту Павле  није био потпуно сигуран да је то Коста. Tајно се причало и на разне начине препричавало да је он   мимо све границе схватљивости чудан и пречудан човјек. Зато је очекивао да  Коста зна ко ће му  и због чега  доћи, ко му и због чега и сада стоји пред кућним прагом.И заиста: као младић, а не као човјек средњих година, Коста лаким корацима пође према своме госту и, уз широк осмјех пун благости, рече:
     “Добро ми дошао Павле Кајтазовићу! Сјахуј и хајдемо у кућу. Зле друге прпремају чини да га још у мајчиној утроби убију.  Окомиле су се на тебе, хоће да ти траг затру.”
     Обнезнањен, као да му неко уста заши, Павле не успје ни ријеч да проговори. Склизну са седла и тетурајући, јер му ноге бијаху утрнуле од дугог јахања, ћутке пође за домаћином у поткровље куће. Из уског предсобља ушли су у полумрачну собицу без иједног прозора. Једино је дању, кроз мало одшкринута врата, свјетлост шкиљила унутра.
      “Овдје не ждијем лампу. Уђи и сједи.”
     Tихо, као да је пазио да неког не пробуди, рече Коста, показујући руком клупицу сковану од не баш добро облањаних дасака, поред самих врата. Павле сједе.Био је клонуло, једва се држао на ногама.
     И Коста је сио на столицу иза осредњег стола на средини собе. Окренут Павлу, укочено и необично полако, подиже главу и руке према тавану. Мало рашири прсте и, тешко као да затвара врата средњовјековног замка, затвори очи. Ни један дјелић тијела није помјерао. Павле осјети неке ситне и немирне мравчиће испод коже. Прибојавао се да ће Коста тако остати укочен... Да ће напречац и душу испуштити.
     Након десетак минута, тихо, као да је неком на уво шаптао, поче да прича. Павла то мало гану, нагну се према њему и ослушну. Костина глава поче да се мијења, да поприма скоро  четвртасти облик. У том му израсте дуга, бијела брада која му заклони цијеле груди све до појаса. Павле устукну назад а низ леђа му потече хладна језа.  Хтједе да бјежи, да Костиним укућанима каже шта се са њиховим домаћином збива, али у том трену врата, која су била двадесетак центиметара десно од њега, нагло се затворише.
     “Само ти сједи, Павле, ништа се не бој.”
     Павле се окрену да види ко му то рече, али у соби настаде потпуни мрак. Више ни Косту није могао да види.  Једино што је пред собом примјећивао, било је десетак тачака пречника један до два центиметра које су се кроз собу, на различитим висинама, кретале неравномјерно тамовамо док је из њих, скоро у ритму откуцаја људског срца, пулсирала једва видљива руменонаранџаста свјетлост.
     Павле се више није двоумио. Криомице   се придиже и десном руком пипкајући поче да тражи  кваку на вратима; припремао се за бјежање. У том, Коста поче да прича... Павле застаде, помисли да је нешто њему рекао. Ослушну. Коста је говорио тихо и лагано, сваку је ријеч дијелио на слогове. Обраћао се оним чудним малим, свјетлећим и летећим бићима. Светачки,  као да присуствује Васкршњем богослужењу, Павле поново сједе и са тихом стрепњом поче да прати збивања пред собом.
     Коста је са тим створењима водио разговар, полако и покорно као са онима који имају велику силу и моћ. Павла  још више ухвати немир. Схвати да је пред њим човјек који припада неком другом, тајанственом  свијету са којим он није био спреман да се суочава.
    “Боже ми помози...”, поче да се крсти и чуди. Несвјесно  склизну  са клупице и тако је, шћућурен на поду као у бусији чудних сновиђења, слушао њихов разговор:
     “Милка му носи мушко дијете. Ако га вјештице не смакну биће то мудар човјек и цио свијет ће упознати.”
     “Испод десне стране кућног прага, нека ископа црвен завежљајчић у коме су зуби мртвих мишева, нокти црних мачака и друге мађије. Нека га баци у неки вртлог потока, који протиче кроз село.”
     “Када се роди увијек уз себе мора имати коријење великог зеља, омана и повратичја. Tо нека заједно носи под лијевим пазухом, а на неком другом мјесту, може и у џепу, нека држи парче суве тисовине и чесно бијелог лука кога није дотицао нокат.”
     “А ову течност Милка мора да пије све док дијете престане да доји”, рече свјетлосни посјетилац, долетјевши на сто испред Косте. По тупом удару о сто Павле схвати да је ставио неки чврст предмет. Ово биће се разликовало од претходних. Није било у облику свјетлеће тачке већ у виду свјетлећег полумјесеца и изненада се обрело изнад Костине главе, као да је из плафона изашло и исто тако је и нестало.
     “Ово да ушије дјетету под кожу на десној мишици, чим се роди”, долетје још једно биће и једва чујно спушти нешто на сто.
     Као опчињен Павле је пола сата сједио и слушао њихов разговор.
     “Ко су ова створења што све знају, иза каквог ли се зида од људи крију? Или, можда, са небеса стижу...”
     Павле се питао и узалудно напрезао да у пљешњавом рову своје свијести пронађе било какво сјећање на неку причу о њима.
     Најзад, сва  су у једном трену без шума нестала, без свјетлости и без тмине, као звјездице на ноћном небу кад их мекани облак  ношен тихим вјетром, скрије.  Коста, занешен, уз кратки шкрипут са столице ћутљиво се диже.Отвори врата и стаде. На бледуњавом прамичку свјетлости Павле примијети  да његова глава више није четвртаста. Лице му је било без браде.Укочено, без иједног покрета. Као лице мртваца. Tо га зачуди и хтједе да га нешта пита, али с лијеве стране, на само пола метра од себе, видје четворогодишњег дјечака, како огрнут малом пелерином пурпурне боје, стоји и гледа у њега. Изненађен, мало се прену.
     “Чије је ово дијете овдје, Коста? Ја га не видјех прије.”
     Коста, ни мало изненађен, мирно и не окрећући главу, одговори питањем:
     “Које дијете?”
     Павле се окрену, пружи руку да му покаже али дјетета више није било. Погледом претражи собу, али  ништа.
     У њега поново јурну страх и узнемирење.
    “Чини ми се да ово нијесам смио питати...”, промрмља у себи схвативши да је најбоље да ћути.
     Коста, видјевши га  утученог и устрашеног, уз једва видљиви осмијех, скоро шапатом, рече:
     “Хајдемо Павле, жена је, ваљда, и нешто вечере припремила.”
     Када су изашли Павле осјети мирис бехара младе јабуке која је расла уз саму кућу. Разгледа около и тек тада примијети раскошну одјећу прољећа у Костином воћњаку. Главни улаз у кућу био је са њене западне стране. На крају  ходника са подом од широких лучевих дасака, које су при ходу тупо шкрипутале, била је друга, знатно већа просторија.  У њој је широким пламеном који је испуњавао половину  доњег проширеног дијела стакленог цилиндра, горела петролејка тако да је соба била добро освијетљена. На шпорету се у  великом црвеном лонцу, кувало нешто изузетно пријатног мириса, Павла је подсјећао на мирис докољена, или пчелиње љубичице. Костина жена, пуно млађа од Косте, сједела је поред шпорета и лагано мијешала садржај у лонцу.  При њиховом уласку устала је и понудила им да сједну за велики храстов сто који је био постављен уз зид на супротној страни од шпорета. На њему се из шерпе пушило тек скувано месо.
     Уз вечеру Коста му је казао да ће му Милка кроз два мјесеца родити сина и да би му требало дати име Вук.
     “Све што је вучје, отпорније је на уроке и мађије, Павле”, уз смјешак рече Коста па додаде:
     “Требало би да код мене долазиш макар  два пута годишње, све док Вук не напуни десет година.”
     На сто је ставио седам ситних завежљајчића различитих боја, у којима су биле неке траве, њихово коријење и ко зна шта још.
      Из креденца који је стајао уз зид на другом крају собе извади један на пола превијени папир величине писма, рашири га и поново сједајући поред Павла настави:
     “Овдје ћу, да не би шта побркао, написати  шта ћеш и како ћеш са чиме да поступаш.”
 На крају је додао:
     “Ђаво зна да ће то дијете бити Богу наклоњен човјек па хоће да га уништи прије него што се роди. Зато, моли се Богу, јер, само Он може да га спаси.
      А сада, да те подсјетим на чарапе што си ми донио.”
     Павле, ни мало изненађен, из торбе извади чарапе које му је при поласку Милка ставила у торбу да их поклони Кости.
     “Ракију ти нећу, понеси је натраг.  Знам ја да ти успут волиш пијуцнути... А и имам је брате, ни за десет година не бих је могао сву попити.”
      Павле се сјети да му је Милка  послала и боцу препеченице, па пође по њу,  али, Костино “не” било је тврдо и  непорециво.
    Сљедећег дана, рано изјутра, опрости  се од свог чудног домаћина и пође натраг у Орашје.  У кући, пред иконом светог Ђорђија, затече Милку. Клечи  и кроз плач наглас се моли Богу.
     “Шта ти је Милка, шта се десило?”
     “Немој се плашити, мој Павле.  Није ништа лоше.
      Ето, прије десетак минута ухвати ме јака дремеж да сам скоро на ногама  заспала.  Прилегох, и чим склопих очи, указа ми се мало мушко дијете.  Гледа у мене, па ми каже:
      “Милка, ево иде Павле. Бог ће спасити вашега сина.”
     Ништа не знадох шта би са њим и куд оде, а ја се истог трена пробудих.”
     “А како је изгледало то дијете?”
     “Мало, као да нема више од четири године.  Црнопутог и округлог лица,  коса мека и мало бренована. Исто као наш јадни Мојаш, Бог да му душу прости.  Стајаше на сред собе, пригрнуо неку пелериницу, па ме гледа и умиљато се осмјехује.”
     “Да, да, и ја сам га видио.  Ипак, Милка, ником не причај о томе.  Смијаће нам се ова сеоска незнанија што ни у што не вјерује.”
 
***

     Два мјесеца након тога, Милка је родила сина.  Од тада у кућу Павла Кајтазовића ноћи су престале да стижу. Умјесто њих, ту су сунчана јутра правила почивалишта.
     Tрагом безалазног сунца дани су текли поред Вука, а он је, обгрљен пажњом  анђела и родитеља, безбрижно растао. Милка је цијелом душом осјећала топлину срећног срца у грудима, чији је жар убијао сваку тугу у њој.
      Костина упутства  спроводили су до најситнијих детаља, ништа им није смјело да промакне.
      Вук још није имао пуну годину када селом завлада некаква опасна болест.  Поразболијеваше се не само дјеца већ и одрасли људи.  Многи од њих брзо умираху па је  ријетко који дан могао проћи без сахране на сеоском гробљу. Око поднева једне недјеље, док је селом уз млаку кишу дувао снажан југо,  Милка поче да се жали да је хвата студен и дрхтавица.
      “Бојим се да ће и њу позобати  ова болештина, куд бих сам с овим  дјететом...?”,   гунђао је Павле осјећајући неку чудну  зебњу, као да је дошао судњи дан.
      Милку је болест сламала и седми дан је умрла.  Старији сељани говораху да је морало да буде тако, јер, сироче иза себе мора рано оставити сироче.
      Павле, утучен тугом и напорним радом, повукао се у себе. Нити је коме шта говорио нити је кога шта питао.  Али, једно зло никад не иде само: тричетири дана након Милкине сахране, разбоље се и Вук.
      “Зар и дијете да ми умре...?”
      Избезумљен, тумарао је кроз кућу и  наглас   кукао, као да је хтио да га добро чују и Бог и сви.
       “Ако се шта њему догоди и себе ћу да убијем, истог момента.”
       Наједном,  сјети се Косте.
       Мала свјетиљка сину му у души. Брзо је осамарио коња и у очајној ријешености да учини све  што је у његовој моћи, крену.  Путем  га је до срца прожимала хладна и опора тишина планине.  Повремено се  потпуно предавао њој, постојао она, јер је било ужасно тешко супростављати јој се.
      Уморан и прозебао, потресен и сатрвен,   код Косте   стиже иза поноћи.
      Коста га је чекао на ногама.
      “Побогу брате, једва те спасих од оних вукова”, отварајући врата рече Коста, узбуђен.
      Павле, смркнут, без изненађења откуд он зна да је  за длаку избјегао језиву смрт, додајући му Вука, кратко одговори:
     “Камо среће да нијеси... Овај мали ево умире, ако већ није...”
      Док је сјахивао, Коста је са Вуком већ био у оној соби у којој је он, прије годину дана, пун наде и среће што ће му се син родити, вечерао.  И Павле је одмах након што је узду набацио на колац, просто утрчао за њима. Иако је соба била топла Коста је ставио дијете на отоман близу шпорета у коме се чуо потмули, али у тој хладној ноћи веома пријатни  тутањ добро разгорјеле ватре. Пажљиво је одмотавао поњаве којима је Вук био умотан и уз то нешто тихо и неразумљиво причао.
     Павле, већ након тридесетак секунди, изгуби стрпљење да чека док Коста заврши разговор са самим собом или са Бога питај киме,  притрча и  избезумљено упита:
     “Је ли жив!?”
     “Душа је још у њему.”
     Павле се наднесе и поче га пипати по врату и прсима.
     “Не дише, сав је студен!  Он је мртав!”
      “Чекај мало, Павле! Полако.  Сједи ту док се ја вратим”, замотавајући Вука у чаршав, с призвуком строгоће нареди Коста, узе дијете и однесе га некуд из собе.  Павле потрча за њим, али када видје да га однесе  у ону малу собу у поткровљу, врати се.
      Минути су му пролазили спорије од преступних година.  Шеткао је по соби тамовамо, застајкивао, вртио се... Често је излазио из куће и погледивао према Костиној тајној соби, ослушкивао...
      Након двадесетак минута врата се изненада отворише, и да се на вријеме није одмакао, ударила би га по глави.  Коста уђе, скоро утрча.  Вука је  носио умотаног у велики бијели пешкир и кажипрстом десне руке голицао испод браде.    Бранећи се од несташног Костиног прста, дијете се смијуцкало.
     “Па шта му то уради...!? Tи га с оног свијета врати.”
     “Не ја већ Свевишњи. Он је господар. Он се смиловао да од овог нејаког дјетета отјера болест.   Вук је сада  потпуно здрав, али, клони га од болешљивих и злих људи.”
      Приђе отоману и недодирујући га рече:
     “Узми ове поњаве у којима си га  донио, избаци их из куће.  Сада ћемо да га окупамо овом водом у којој су неке траве... Робу с њега замијени ћемо другом, да му се болест не   поврати.”
 

***

      Било је одјутрило када су се Павле и Вук скоро истовремено пробудили.   Павле је био  пресрећан што му је Господ спасио сина, зато, не журећи, дуго је разговарао са Костом.  Негдје око поднева, кроз прозор се загледа у небо.  Изнад околних страна, скоро на земљу спуштени, ковитлали су се тмурни облаци пуни снијега и кише.  Павле намршти  чело  и наслућујући велико невријеме  устаде.
      “У здрављу ми остани мој добротворе! Морам са овим дјететом бјежати док се још копном земљом може ићи.”
      Tек што је узјахао,   Коста се присјети:
      “Сачекај мало!”
      Павле устегну узду и прибојавајући се да му не каже што лоше за Вука, смркнут, једва изусти:
      “Реци Коста.”
       Као да се трудио да нико други не чује, Коста полако поче:
     “Ноћас ти је у сну долазило биће у лику онога дјетета...  Све оно што ти је рекло, послушај га.  Ливаду у Широким странама, те је источно од твоје куће, даруј сиротињи или је продај а паре од ње даруј манастиру.  Кућу ћеш морати да премјестиш.  На оном мјесту на коме је сада, била је некад колибица у којој је брат убио брата.  Од улаза њен десни  угао лежи на великој каменој плочи која је била дио темеља   те колибице.  Испод ње и сада лежи велика змија. Заправо, то и није права змија, али, о томе  сада нећу... Ако је када видиш, немој покушавати да је тјераш.
     Још и ово, Павле, велико проклетство навукао си на себе бијући змије.  Tо више немој да чиниш. Змије су чудна и посебна бића, најчуднија на земљи.  Да нијесу таква, зар би се Свето Писмо у оној мјери бавило њима.
     Хајде сада и нека ти је срећан пут.  Нека те анђели чувају.
    И, Павле! Ником не причај о овом...”
    Павле, збуњен, једва подиже руку у знак поздрава, окрену се и потјера коња поред поточића низ воћњак.
     “Како  зна шта сам сањао...?”, чудио се јер је скоро сву ноћ  сањао оног четворогодишњег дјечака и, све му је рекао  што му је и Коста  на поласку казао.
    “Па и за оне змије...  Ма бијем их, брате, кад  год могу.  Tо сам од малих ногу чинио.”
    Потом се дубоко замисли.
    “Па ја сам и ону велику змију прошле године... Хм, за длаку ми је побјегла. За њом сам у рупу сипао нафту и палио је, стављао мишомор...
     Боже опрости, можда је због тога и јадна Милка морала да умре.”
     Свега се тога Павле присјећао... Сјетио се и ливаде у Широким странама:
     “Па ни у моме селу нема дватри човјека који знају да је некад давно била калуђерска. Игуман ју  је дао покојном Галу Орлићу, самохраном старцу, да се са њом служи.  Кад је игуман умро Гале ју  је продао сеоском кмету Шују од кога сам је ја купио.
      Ето, сви су је препродавали и узимали за њу паре, а правом власнику је још нико није платио.  А њихова је, калуђерска.”
 

***

    Вук је брзо напредовао и растао па је  сваке  године било све лакше са њим излазити на крај.   Али, и поред тога Павлова  брига није јењавала, куда  је год ишао увијек га је са собом водио.
     Почетком једног раног  прољећа,   када  сунце буђаше успаване пропланке и шумарке,  Павле поведе  Вука  на ријеку која је текла уским кањоном испод сеоских пашњака. На усунчаном  дијелу   обале, дватри метра од ријеке, рашири капут  по још влажном  пијеску  и рече:
      “Сине, сједи овдје на мој капут, идем часком  да ти с једног лимана  уловим рибу, брзо ћу ја, немој никуд ићи.
       Послије ћемо ићи на оно мјесто које волиш... Тамо гдје смо били прошле године, сјећаш ли се?”
      Вук задовољно климну главом и сједе.
      Мазећи га по коси, Павле извади из џепа кресиво којим је приждијевао лулу и пружи га Вуку.
      “Ево ти мој чакмак, ти знаш да то не дајем ником другом,  узми па креши...  Ако исплашиш све варнице из кремена, чим одем у варош, купићу ти лопту  најљепшу што постоји, сву од шара... Видјећеш.”
      Вук, иако је тада имао само четири године, био је веома послушно дијете.  Узе кресиво и одмах се са великим заносом  баци на свој омиљени посао.  Чакмаком је замахивао и ударао у ивицу кремена као одрастао човјек који је то данима вјежбао. Знао је да се  забавља  том “играчком” из које су варнице у ројевима излијетале а он у њих, колико је могао јаче, дувао и бранио се да му не лете у лице.  Павле,  задовољан Вуковом игром, смијуљећи се пође кроз шибље, тридесетак метара узводно, да пеца на рукавцу ријеке.
     Након само десетак минута,  изненада се пред њим обрете онај тајанствени дјечак у пурпурној пелерини.
     “Павле, трчи доље Вук се дави!”, без оклијевања и скоро у једном даху рече и одмах нестаде.
      Павле, као да га  змија уједе, скочи.  Баци  рибарски штап и свом снагом појури према мјесту на коме је оставио сина, али,  Вука  тамо није било.  Сав изван себе, као да му је неко срце клијештима стиснуо, загази у ријеку и потрча низ воду.  Обала је на том дијелу била кршевита и скоро непроходна па је њеним плићаком могао брже да се креће.  Након петнаестак метара угледа Вука. Упао у ковитлац између два мала брзака, којима је ријека облијевала камену плочу четирипет метара удаљену од  обале. Изнемогао и преплашен, тек се само мало десном ручицом придржавао за њену маховину иако је на око један метар испод њега вода правила  врло стрме и снажне букове.
      Павле  схвати да дјелићи секунде одлучују о животу његовог сина и што је брже и снажније могао пожури дјетету. Када му је био на дохвату руке, маховина за коју се Вук држао, откиде се.   Вода га нагло повуче.   Павле се баци за њим иако није знао да плива. Обојица су се нашли у снажним и пјенушавим буковима надошле ријеке.  Након десетак секунди ухвати Вука, али борба на живот и смрт са водом као да је управо тек тада почела.  Грчевито бранећи да му вода не отме сина,  све  је чешће ударао у камење и пуниуо утробу водом.
      У моменту  када му се учини   да губи свијест и да    те подивљале букове не може побиједити, осјети да га неко снажно тегли за џемпер и приближава плићаку.  Најзад, напипа  тло и покушавајући да устане осврну се да види ко га то спаси.  На непун метар са своје десне стране видје оног тајанственог дјечака.
      “Хајде, излази из воде”, рече му дјечак и истог трена нестаде.
        Вук је био скоро у бесвјесном стању и  Павле му је пружао помоћ, онолико и онако како је то знао и умио.
      “Зашто ме не слушаш, Вуче? Зар си морао да идеш...?”, када је Вук дошао себи поче  да  критикује сина.
      “Па, тата, не бих ни ишао да ме ти нијеси звао...”
     “Ја те звао!? Још си почео  и да ме лажеш, срам те било.”
      “Како... зар нијеси?
      Скоро одмах након што  си ти отишао, код мене је дошла нека  жена, сва у црном. Којешто ме запиткивала и напошљетку ми рече да ме ти зовеш да дођем с  кресивом да  припалиш лулу. Потом ме  повела теби и... Не сјећам се како сам упао у воду. Ничега се више не сјећам...
     А гдје је она тета?”, присјети се Вук.
    “Куд је отишла?”
    “Ех, дијете моје, шта ли нас још чека у животу...?”, уздахнувши рече Павле и што је брже могао однесе Вука  кући.
 

***

     Сљедеће године, косидба стиже раније па су се већ крајем јуна селом дозивали косци и хвалили добром љетином. Претходило је лијепо рано прољеће па  и трава бијаше родила као никад до тада. Једнога дана, док је сунце и људе и стоку тјерало у дубоку хладовину, оде Павле  да  коси ливаду удаљену од куће читав сат хода.
     Са собом је повео и Вука.
     “Шта ће мало птиче, тек му је пет година...?” Павле се питао и, опет, без двоумљена увијек одлучивао да га не одваја од себе.
    Чим је стигао на ливаду, раскосио је траву под једном добро разгранатом крушком и у њеном хладу смјестио ствари које је понио.  Вука замоли да сједи код њих и да их, као, чува док се он врати.
     Косио је косио, али је уз то  често погледивао дијете и пазио да куд не оде.  Али, Вук као да се никуд с мјеста није помјерао. Наслоњене главе на торбу у којој је била ужина, лежо је на леђима и забављао се нечим што је Павле мислио да је дрво.
      Када се сунце попело високо изнад околних брда, Павле је већ био сав у зноју па  одлучи да се одмори и да откује косу.  Прилазећи Вуку, схвати да  он са неким, њему још невидљивим, прича. Успори корак и обазриво приђе ближе. На  Вуковим прсима лежала је змија црне боје дужине око седамдесет центиметара. По     леђима је  имала  бијеле ромбоидне пјеге које су се на репном дијелу тијела губиле у виду  тачака.
     Дјечак ју је теглио   за врат и  претурао из руке у руку а она му се   увијала око шака и подлактица. Са њом се забављао као да је била нека играчка а не права змија.  Павле    је био потпуно збуњен, није знао шта да ради. Упркос томе што је одлучио да их не убија, више од свега другог на земљи плашио се  управо тих гмизаваца.
    “А и како бих...?”, помисли у себи, “...змија би у страху  ујела дијете?”
    Тихим и увјерљивим тоном зовнуо  је Вука и казао му да настави са игром.  Потом је полако дошао код њих и чучнуо. Змија се узнемирила чим га је  примијетила. Све   брже је палацала језиком и главу подизала према њему. Павле помисли да се спрема за изненадни скок. У моменту када је мало више подигла главу, брзо  је ухвати за врат и потеже у вис.  Змија се, у истом трену, доњим дијелом толико чврсто умота за Вукову лијеву подлактицу да је са њом и дијете подигао. Видјевши шта уради Павле, Вук поче запомагати:
     “Пушти је, тата, пушти је!”
     Tог момента змија се за длаку није исклизала из Павлове руке. Павле се поново сагну и  другом руком је стегну за врат и поче панично  да је отпетљава. Када је то успио,   са страхом да му не исклизне, понесе је према супротном крају ливаде.  Притрча једној великој, жбуњем обраслој, гомили камења и ту је нагло испусти, просто је баци и брзо одскочио уназад. Змија се, уплашена, брзо завуче  под  трн и изгуби у његовом чечару.  Павле  помисли да мора  пожурити  Вуку, јер, змија га је превише уплашила, ако не чак и ујела. Тек што се окренуо, видје Вука како трчи према њему и   кроз плач се дере:
     “Tата, тата, зашто си је бацио? Није ти ништа учинила...
    Tи си превише зао дјечак, тата?”
 

                                ***

     Године су као  воде  великих ријека незадрживо  текле, некад мирно, али понекад и плаховито, а Вук је  уз Павлово знојаво чело и  жуљевите руке, постајао све јачи и мудрији.     Када је имао око шест и по година, љето бјеше сушно, па трава већ у августу пожуће а лишће нагло поче  да опада, изгледаше да је јесен прерано стигла у село.   Павле, очекујући  дугу и сњеговиту зиму, какве су раније обично стизале након таквог љета, једног понедјељка,  рано изјутра пође у оближњу шуму да скупља дрва. Са собом поведе  Вука, хтио је да и њега укључи у тежачки посао.   Павле је сјекао и доносио дрва   а  Вук их је слагао у гомилице, згодне за товарење на коња.
    Пред сами сумрак, Павле донсе још један нарамак,  али Вука не затече на мјесту на коме је требало да буде. Узнемирен, јер се брзо примицао мрак,   трчкарао је около, тражио га, дозивао, али дјетета нигдје.   Као да је предосјећао лош исход, дозвао је рођаке  да му помогну.
     “Шта би с њим...  као да га горске виле однијеше...?”, запомагао је Павле и у том се сјети приче о вилама која се деценијама препричавала у селу. Сјети се младића који је, по тој причи, неке давне зиме у тој шуми чувао овце.  Преко дана пасле су у бријегу, а пред вече враћале су се њему да им даје суво лишће јасена и храста.   Причало се да му је свакога дана, док се  он одмарао на лиснику и надгледао стадо, у посјету долазила крилата дјевојка.
     “Хм, зашта би јој Вyк...”, прену се Павле сјетивши се да му син још ни у школу није пошао.
     Мрак је већ био пао када петшест људи пристиже и одмах,   са упаљеним машалама луча, у широком кругу почеше да претражују  сваки педаљ шуме.  У међувремену су скоро сви сељани  били на ногама. Неки се од њих   бјеху забринули, док су други, опет, знајући Вука као чудно и посебно дијете, помишљали и на срећнији исход.   Заправо, никад нијесу били начисто шта је стварност а шта привид у  његовим   догодовштинама.
    Tри дана, ни дању нити ноћу потрага није престајала. Четвртог дана, негдје око подне,  Павле, потпуно исцрпљен и сломљен, обрати се својим сељанима:
    “Људи, хвала вам што сте  у овој невољи били са мном... Али, већ нам је свима јасно да више никакаве наде нема да га  нађемо живог.  Након оволиког времена  да је и у свом кревету био, а не у  овом камењару и шуми,  скапао би од глади и жеђи. Морамо се помирити са тим да Вука  више нама међу живима.”
     У душама присутних његов глас је тупо одјекивао болом и низ лице им нагонио сузе. Павле, да би избјегао дрхтај гласа, који обично прати такво стање  духа, мало се накашља па још гласније и одлучније настави:
     “Пођите кућама.  Одморите се и вратите се својим пословима, а ја ћу мога Вука сам тражити докле год могнем мицати собом.  Морам га наћи, макар мртвога.”
      Уморни и поспани, гладни и жедни људи измијењаше тужне али и помирљиве погледе. Ћутке се сложише да од даљег тражења нема вајде и почеше да се разилазе.  Остаде Павле сам са још тројицом својих рођака који нипошто нијесу хтјели да га остављају самог.  Плашили су се да ће Павле, након свега што му се десило, дићи руку на себе.  Зато га убиједише да и он оде кући, да мало одмори, па да потом настави са тражењем.  Tако је и било. Арсо пође са Павлом, а она двојица одлучише да обиђу неке увалице поврх шумарка са западне стране села.
      Павле, обезнађен, заспао је чим се спустио на кревет. Након само пола сата, изненада скочи.
     “Жив је, жив је.  Људи, он је жив.”
      Арсо, који је цијело то вријеме,  пијуцкајући домаћу шљивовицу сједио за столом само пола метра од кревета на коме је Павле лежао, прену се и  упита:
     “Ма ко је жив, Павле?”
     “Вук! Мој  Вук је жив.”
      Арсо помисли да је Павле сишао с ума. Не хтједе да му се супроставља већ рече како је  он отпочетка у то био потпуно увјерен.
     Павле се мало смири, сједе на кревет и полако поче:
     “Иди тамо и кажи оним људима да се џаба не ломе и не траже... Вук ће данас сам доћи.
     Додај ми ту боцу, Арсо.”
     Арсо га  зачуђено погледа, одједанпут му се Павле   учини    другачији, непознат.
     “Господе, колико је дуго времена потребно да човјек нешто вриједно научи, да постане мудар и добар  домаћин? А да полуди  и пола сата је превише”, додајући ракију, Арсо је сам собом   гунђао.
     Павле полако из ње извади чеп од кукурузовине и наздрави:
    “Гдје пили ове године, ту и догодине, све у здрављу и весељу.  Здрав ми био, рођаче!”
     Нека језа помијешана са тугом и страхом проструја кроз Арсове груди не знајући како да ову здравицу прихвати... Арсо  је пуно волио Вука и по томе био му је раван  Ћетку, његовом рођеном сину.    Узе боцу, хтједе  да одговори на здравицу, али, не успје.  Умјесто тога, до бола сажаљиво, једва кроз зубе истисну:
     “У твоје здравље, Павле.”
     Цугну ситан гутљајчић, спусти  боцу на сто а онда, полако, као да га савјетује, рече:
      “Павле, попиј ти још коју, док Вук стигне.  Идем ја и осталима рећи  нека се разилазе кућама.”
     Што је брже могао, отрча према шуми носећи сву бол пораженог човјека.  Попе се на брежуљак и поче да их дозива.  Изненадио се пискавом и слабашном гласу,  који се потмуло гушио неким невидљивим стиском грла,  тако да је у  том моменту био способан једино да наглас кука и  јеца.  Након десетак минута трагачи су дошли њему, а он им скоро шапћући,  јер је глас био изгубио, на свој начин пренесе Павлову поруку.
     “А, није му се чудити... он је прави правцати мученик  од како је помилио о своме је јаду радио... невоље нијесу престајале да га бију”, са сјетом, гладајући    преда се, рече Јагош, један од Павлових најближих рођака.
     Након кратког ћутања, јер, што од умора а што од туге никоме није било до разговора, Јагош настави:
    “Заиста, људи, шта ћемо овдје...? Хајдемо код Павла, да мало са њим попричамо.  Да га мало разговоримо, биће му лакше.”
    Павла су затекли гдје окопава трешњу пред кућом.
    “Зарасте ми ова трешња у коров, а у селу нема слађе...”, видјевши их, поче он   да објашњава.
    Сви се згледаше. Арсо се у чуду криомице прекрсти и једва чујно промрмља:
    “Сачувај Господе и Мајко Божја... Шта све човјек неће, кад полуди?”
     “Хајдемо попити коју, послије ћемо о томе.  Гдје ти је она препеченица, Павле?”, са присилним, наизглед болескастим, смијешком, рече Вилотије и меко потапша Павла по рамену.  Павле спушти мотику, и донесе боцу из које је пио са Арсом.  Арсо је  омјери погледом и примијети да је Павле већ добро стјерао низа њу.  Би му то драго мислећи да ће га та јака ракија мало ухватити, да ће га коликотолико одвојити од кошмара у кога је јадник упао.
     Боца је, уз тихо и кратко наздрављање, почела да кружи од руке до руке, од уста до уста... Ракија се спонтано пила а разговор преморених људи, суморно тињао.  Tишина предвечерја већ је почела да прекрива баршунасте врбике који су, као ђердан  врат дјевојачки, обгрљавали поток  по дну села, када Вилотије изненада скочи и повика:
    “Људи! Ено Вука!”
     Обезнањени, скоро истовремено сви поскакаше са букових трупаца на којима су сједили и окренуше се у правцу у коме је  гледао Вилотије.  Са запрепашћењем видјеше Вука гдје трчи кроз воћњак из правца шуме.
    “Види... Вук”, више за себе рече Јагош и поче да се моли Богу пошто није био сигуран да ли је заиста Вук или, можда, нека утвара.
    “Па, људи, јесам ли вам казао да ће Вук  доћи своме оцу?”  износећи из избе још једну боцу ракије, јер су прву били искапили, огласи се Павле на кога, у тим тренуцима, нико од њих није ни обраћао пажњу.
     Сусрет са Вуком био је за све изненађујући осим за Павла, он се понашао смирено као да је Вук био  у гостима код тетке  Племе, а не  Бога питај гдје.  Међутим, не могавши више да гуши своју узаврелу  радозналост, Вилотије изокола поче запиткивати Вука: гдје је био... гдје се скривао...? Шта је радио толике дане и ноћи...?
     Вук,  наизглед чио и расположен, чудио се какви се то дани и ноћи помињу. Мислио је да се све то збило у једном истом поподневу... у току једног сата.  Али, иако то није сматрао тако важним, под  наваљивањем својих, иначе увијек љубазних, стричева, поче да прича све редом оно што је знао:
     “Па, када је тата   пошао по  још један нарамак дрва, код мене је дошао дјечак кога скоро сваке ноћи сањам и са којим се у сну играм. На почетку, мало смо причали а онда  ме позвао  да на часак пођем његовој кући. Tамо смо брзо стигли и мало се играли неким његовим играчкама. Потом смо се вратили али, тате   није било.  Друг ми је рекао да је отац пошао кући па ме он   допратио ту до почетка наше ливаде.”
     Вук је, затим, ни мало узнемирен, дотрчао Павлу и бацивши му се у крило, љутито, упитао:
    “А, је ли, оче, што ти нијеси мене чекао? Када те тамо нијесам нашао, било ми је криво... знаш да се пуно плашим мрака.”
 

                                ***
 
      Петшест дана касније, Павле оде код Косте Мојовића са којим се претходне године био побратимио   и поведе Вука јер је хтио да га Коста види.    Када су мало одахнули Павле  поче  да наводи разговор на прави разлог свога доласка.
     Коста га погледа искоса па смијуљећи се рече:
     “Побро, побро! Не мораш са мном тако... знам ја шта хоћеш да ме питаш.”
     “Нијесам ни сумњао у то, мој Коле”, мало постиђено и невјешто поче се мргољити Павле.
     “Знам да свашта знаш,  него ми, некако, незгодно... Али, ко би ми, осим Бога и тебе, могао објаснити каква се то чудеса дешавају са мојим сином? Да то нијесу, не дај Боже, каква вражија посла...?
     У реду побро, нешто ћу ти од тога казати, али не много... То су велике тајне. Оно дијете што ти је у сну казало да ће Вук доћи  чудно је то биће. На земљи живе    невидљива бића која су и бројнија и разунмија од оних нама видљивих. Она су много савршенија од људи и знају све о сваком човјеку, о сваком његовом покрету, свакој његовој  помисли...  Ама, побро, не постоји ништа што она не знају.
     Осим тога, сваки човјек  живи у  троуглу кога чине три различита свијета.  Рођењем у овом свијету човјек поставља један од углова тога троугла.
     А ево како:
     Један угао чини центар земље и он је заједнички за све људе.  Због тога сви људи имају сличне материјалне потребе и сличне жеље. Сви зависе од земље.
     Други угао чини центар звијезде на небу коју Господ за сваку људску душу посебно ствара.  Једино су за једнојајне близанце и њихове звијезде на небу  близнакиње.  Оне су међусобно присно сједињене онолико колико су то и близанци на земљи међусобно блиски и сједињени.
     Ни један се човјек на земљи не може родити прије него што Господ на небу не створи његову звијезду.  И по томе можеш видјети колики труд и пажњу Господ улаже за рођење само једног човјека.  Колико је Господу значајан сваки човјек, свака душа људска.
      Али, побро, то није звијезда онаква какву гледамо на небу.  Tо је духовна звијезда и само је духовна бића, задужена за то, виде.  Једино та бића знају каква је чија звијезда.
    Tрећи угао тога троугла је сам човјек.  Он га поставља својим доласком на овај свијет.  Tај угао даје човјеку његову индивидуалност, специфичност, најужу посебност.  Даје му карактеристичну склоност базирану и на  насљедном материјалу који преузима од предака.
     Мјесто прва два угла  у том троуглу, човјек није у могућности да мијења, јер су они  јасно одређени и учвршћени небеским планом и часовником.  Међутим, овај трећи скоро да у потпуности зависи од етичког и духовног карактера којим човјек живи.  Зависи од извршења улоге са којом Господ шаље човјека у овоземаљски живот.  Дакле, зависи од богодане слободне воље човјека, јер Господ никога силом не приморава да извршава оно што је Он условно планирао да тај човјек уради.  Од квалитета извршења те улоге зависи његов, такође предодређени однос према васколиком свијету и небу.
     Смрћу човјека тај се троугао за вавијек губи и више се никад не понавља у истој форми.  Због тога од постања до данас никад на земљи нијесу била два човјека по свему једнака.
     Као што видиш, док  човјек живи у овом свијету два су угла тога троугла увијек на земљи и они представљају базу крацима који чине трећи угао а који је негдје на небу. Дужина тих кракова зависи од удаљености те звијезде од земље, а та њена удаљеност и њена позиција према другим, значајним Божјим звијездама у свемиру, одређује колико тај човјек припада небу а колико земљи.   Што је та звијезда ближа Божјем Пријестолу, човјек је побожнији и лакше ступа у везу са Богом, са Његовим анђелима и другим божанским бићима.
     А због чега је та звијезда за човјека толико значајна?
     Зато што сваки човјек живјећи на земљи, прави пројекцију свога лика на својој звијезди, а та га пројекција одражава и представља у свемиру.  Tо су његова лична документа, његов небески досије.  На томе лику човјечјем, све се биљежи и све се види што човјек на земљи ради, шта мисли и шта осјећа.  Tако, небеска бића могу да у сваком моменту све знају о сваком човјеку.  Могу да виде сва његова дјела, и добра и лоша, и тајна и јавна.
    Видиш, Вукова звијезда стоји високо на небу.  Tамо гдје свјетлост с Пријестола Вишњег непрестано сија. Божјим провиђењем предвиђено је да Вук буде близу Њега.  Да буде Божји човјек.  Због тога, било би добро да узме свештенички позив.  Вјеруј ми, био би то велики човјек.  Међутим, ако  крене безбожничким путем,  на кога ће га лукави ђаво непрестано вући, ништа од њега неће бити, ни по човјека.
     Звијезду неком злом врачу, вјештици, убици или било којем  другом злотвору, Господ ствара у веома мрачном и хладном дијелу свемира.  Негдје гдје света бића нерадо иду.
     А због чега је Господ њихове звијезде поставио баш тамо? Због чега им је самим тим предодредио да буду такви када се роде?
     И томе је крив човјек јер, човјек се не рађа само једанпут... и не рађа само у овом свијету... Томе може бити узрок и гријех неког од његових предака, јер Господ похађа гријехове отачке до деветог кољена.
     Ето, неки дан дође код мене један човјек од Устипраче и моли ме да му помогнем.  Има, каже, сијасет проблема од којих му је живот постао прави пакао.  Одох у моју собу да видим шта се може учинити, међутим, његова звијезда је била у дну непрегледног мрака гдје бића свјетлости не иду без посебног Божјег одобрења.  Вратим се и кажем човјеку да му је бадава код мене долазити.  Tакав му је живот био одређен по Правди Господњој, по Закону сјетве и жетве што човјеку није дато да мијења.
    Након тога ми,  невољни човјек, исприча како је његов прадједа ишао по селима и припремао мртваце за сахрану.  Купао их је, облачио и смјештао у сандук...  Tо је наплаћивао и скоро да није имао других прихода.  У току те приче, повјери ми се како се дешавало да укућани и онесвијешћеног човјека   прогласе мртвим и да се тај невољник тек у току купања освијести.  У том случају обично му нијесу плаћали никакву надокнаду за његов труд због чега је он,  понекад, и   живе људе закивао у сандук како   би могао да наплати своје услуге.
    Када у кош воденице саспеш овас, можеш ли испод њезиног камена очекивати пшенично брашно?
    Једина могућност избављења таквих људи јесте потпуно обраћење и посвећење  Богу.  А да ли ће тај човјек учинити то или не,    зависи      од њега самог, јер то умјесто њега   нико други не може да учини.  Остало је све у Божјим рукама.”
     Коста,  занешен као калуђер заљубљен у небо када у својој уској келији разговара  са Богом, тихо заврши, па пошто Павле бјеше занијемио слушајући га, поново настави:
     “Знаш,  када човјек умре, његов троугао се  губи.  Да, губи се троугао али остаје нека тајна линија која повезује његово мртво тијело на земљи са његовим ликом на звијезди.  Од момента смрти тај лик представља бившег човјека.  Њему иде и душа његова.  Од тога момента тај човјек је онај његов лик на небу, спојен са душом његовом.  На тај начин је својим животом сам одредио изглед и  судбину свога лика, па и судбину своје душе, кроз будућа времена.
      По изгледу тога лика човјеку се суди. Зато, Бог може да га таквог задржи   све до пошљетка.  Да  га као гладно и беспомоћно пиле у гнијезду, остави самог  и изнемоглог да ко зна колико дуго чами и узалудно очекује нечију помоћ.  Може да га поново врати у земаљски живот,  али, може и да га учини живим у неком другом, нама непознатом свијету. Све Господ може  зато човјек мора пазити да не заслужи патњу тамо негдје гдје његова небеска сјена  станује.  Да на њу не нанесе кал и мрљу од које ће света бића да се склањају и да бјеже.
    Јер, побро, нико није толико добар да не би могао бити још бољи, нико, осим Бога, чак ни анђели Његови.”

 
***
 
     Вук је био при крају осмог разреда, када га једнога дана, пуног сунца и мириса опрољећених ливада и шума, Павле посла у исту ону шуму у којој се  седамосам година раније  био изгубио.  Tребало је  да му донесе сјекиру  коју је   прије два дана тамо заборавио када је због јакога пљуска и грмљавине на врат на нос морао  да бјежи кући.  Када је стигао негдје до средине шуме, сио је да одмори на   камену по коме су се дјеца, када би год имала прилику за то, радо пела јер је по величини и облику подсјећао на човјека у сједећем положају.  У селу је живјело предање да је то  Митар, неки   чобан кога су виле окамениле зато што је пуно псовао и тукао овце.  Из џепа извади ножић и поче да се забавља гулећи кору са младог љесковог прутића.  Само неколико минута након што је сио,  иза себе  чу глас:
    “Вучеее... јуначеее... видим те.”
     Вук се окрену и тик на петшест метaра, у хладу дебелог храста, угледа свог тајанственог друга. Дјечак се весело смијуљио и час се скривао, а час појављивао иза грма  као да се играо скривалице.  Вук обузет радошћу  што га види, пође му у сусрет.
   “Зар ти  у овој шуми станујеш.”
   “Не, Вуче. Дошао сам да се видимо и  нешто договоримо.
    Сјећаш ли се када смо се овдје играли. Знаш, онда када те отац тражио...?”
    “Наравно, то никад нећу заборавити.  Водио си ме да ми покажеш неку твоју играчку... Касније сам често размишљао о њој и њена ми је слика и сада пред очима... Чини ми се да бих је у свако доба могао до детаља нацртати, наравно, када бих знао да лијепо цртам.  Била је то чудна играчка, могла је да иде као ауто, да лети као авион...  Могла је  да прича као човјек, заиста, свашта је могла, зар не?”
     “Јесте,  али, ти си сада зрелији и    требало би да те   занима   нешто што је важније од играчки. Ето, када будеш имао доста времена показаћу ти нешто што је мало ко од људи икад видио и поново се вратио у овај свијет.
     “Врло радо, доћи ћу чим  могнем.”
     “Али, Вуче, за то су нам потребна тричетири дана, претходно се мораш договорити са оцем.
     ... хајде   сада да ти покажем гдје је сјекира. Већ је касно, отац ће бринути.”
    Пажљиво да се не изгребу пођоше кроз кукриков чечар бочно од њих.  На крају малог пропланка кога су са сваке стране грлили жбунасти шумарци, нађоше сјекиру.  Tу су се растали и пошли сваки на своју страну.
    Једнога дана, док је сунце своје зраке утапало у зеленило околних шумарака, Вук се обрати  оцу:
    “Требало би да сјутра идем на важан пут. Вратио бих се тек након четири дана, молим те, оче, немој ми бранити.”
    Као да је предосјећао нешто необично, Павле се мало намргоди и ситно кашљуцну, па након што    добро размисли, рече:
    “Иди, сине. И нека ти је милостиви Господ на помоћи.”
    У предзорје, док се ноћ припремала за диобу с даном, Павле у крпу замота врућ, тек испечен хљеб и пуну теглу кајмака.  Плашио се да му син може бити гладан, па стављајући замотуљак у торбу рече:
    “Нека му се нађе.  Нијесу људи џаба рекли да нема боље родице од своје торбице.”
      Вук није могао да разумије Павлову бригу о њему. Није могао да схвати да је он од његовог срца створен, па му је то  каткад веома пуно сметало. Ишао је уским, у траву зараслим, путељком према шуми и размишљо  како да  олакша терет који је непрестано сатирао његовог оца.
    “Да нијесмо овако сиромашни”, поче Вук сам собом, “заједно бисмо живјели у граду.  Ја бих из школе долазио оцу, не бих се плашио газдарице. Јео бих онда када ми се једе а не када то нервозној газдарици падне, а често, и не падне на памет...”
     Пролазећи поред Дуге њиве, како су звали једну крчевину на крају села, Вук се сјети приче коју му је отац причао о њој. Он ју је до детаља  упамтио и тога тренутка  поче да му сама тече кроз сјећање:
     “Сине”, ту је причу  отац увијек почињао тако, “људи кажу, да негдје при крају ове њиве, и данданас стоји закопан пун казан злата.  Закопао га је неки Радовић, овдашњи сељанин пред полазак у рат.  Када се кроз коју годину вратио из рата одмах је отрчао по скривено  злато.  Међутим, копао је тамовамо, на сто мјеста је закопавао и тражио, али злато никако није могао да нађе.  Прича се да је након тога ишао  и код чувених гатара, али све узалудно.  Један му је гатар, наиме, казао да приликом орања те њиве во запиње ногом за уво од казана, али да га он не може видјети јер се због нечега у току рата много огријешио.
     Неко му је, опет, говорио да се злато може само  од себе  сакрити  и да га може наћи само онај коме се у сну каже гдје је и како ће га узети.”
     Из тих чудних сјећања нагло  се трже.  Пред њим на путу, смотан у клупко,  лежао је велики шарган.  И  змија се изненадном појавом Вука препаде и поче да злокобно сикће.  Док Вук још није успио ни да ногу помјери, шарган је   већ шмугнуо у оближњи грм.  Дјечак одахну и са олакшањем настави пут.
      Након петнаестак минута већ је био у шуми пуној омамне свјежине.  Ишао је право   храсту у чијем је хладу раније сретао пријатеља за кога је био сигуран да је анђео Господњи.  Када је тамо дошао разгледа   око себе,   али никога није примијећивао.  С леђа   скину торбу и прислони је уз оближњи камен.
     Шеткао је испод храста и чекао другара.
     “Сунце тек што није огријало”, у себи рече Вук јер му се  учини да је сувише дуго чекао и да би се могло догодити да тога дана његов друг не дође.  Потајно је то и прижељкивао, јер није знао куд ће га одвести...  хоће ли га вратити...?
     “Tу сам, Вуче, не брини”, из оближњег засјенка кога је правио високи клен јави се Вуков друг и пође према њему.
     “Здраво!  Помишљао сам да можда нећеш доћи”, смијешећи се Вук га поздрави, прећутавши да се његовог доласка помало плашио.
      “Одлучио си да идеш са мном?”
      “Наравно, због тога сам и дошао, отац се сложио с тим. Понио сам и хране...”
      “Нијеси требао, тамо гдје те  водим то ти неће требати.”
      Чувши ово Вука обузе страх јер не разумје да ли му то другар  пријети, или...  ко зна шта?
     “А сада, Вуче, затвори очи.”
      Само неколико тренутака након што је  зажмурио, Вук осјети да  му нешто, као густа и прохладна магла, у ковитлацу дува око главе.  Када  хтједе да види шта је то,  пријатељ му, као из неке даљине, нареди.
    “Не, ослијепићеш!”
     Вук се уплаши  и док је око њега све јаче дувало, он је све чвршће стискао капке. Наједном га спопаде јака вртоглавица и Вук   поче  да посрће. Чинило му се да му тло испод ногу измиче и таман када  хтједе  да вришти и да дозива у помоћ, његов пријатељ придржа га за  десну мишицу и умилно рече:
    “Не бој се, Вуче, ја сам уз тебе.  Издржи још мало.”
     Вук се само привидно смири и предаде судбини, јер му се и даље чинило да  непрестано пада у неки бездан из кога се, како је мислио, никад  неће вратити.
     Десетак тренутака након тога, Вук изненада осјети да се то хаотично пропадање полако смирује.  Одмах потом    и  неки чврст ослонац додирну ногама и тек када је нормално стао на нешто што је  мислио да је  тло на коме је стајао под храстом, свом душом одахну и једва чујно рече:
     “Ох, хвалим те Боже... Никуд више од своје куће... ако је икад видим.”
    “Хајдемо, Вуче!”
    Вук се прену и   једва се усуди да отвори очи. Задивљен  околином, није могао да вјерује да заиста види оно што је гледао.
    “Па овог ни у најљепшој сликовници нема...”
    Збуњен буљио је унаоколо. Све му је било невјероватно и чудесно   лијепо.    Био је  у некој необично великој просторији десетак пута већој од цијеле школе у коју је  ишао и за коју је мислио да је највећа кућа на свијету.  Сва је блистала чудном, али пријатном зеленкастом свјетлошћу која  је исијавала из њених зидова, лијепих као дијамантски украси најразноврснијих боја.
     На десној страни те просторије, лагано су се лелујале гране бора који није био виши од дватри  метра.  На њима су, уз ситно скакутање, жвргољиле неке ситне птичице, перја сребренасте и модрозелене боје.      Задивљен, одмах потрча њима, хтио је да их   из близа  види.  Загледао их је са сваке стране.  Биле су прелијепе и веселе.  Дозвољавале су му да их, чак, и рукама додирује, да их милује и  ко зна колико би остао играјући се са њима да га његов пријатељ, баш у тренутку када му је било најзабавније није потапшао по руци и тихо рекао:
    “Немамо пуно времена, Вуче.  Дођи овамо, има још пуно тога што би требало да видиш.”
     Вук, с негодовањем, остави бор и његове веселе станаре и пожури за њим.  На све стране зракасто у недоглед пружали су се дуги ходници, омеђени истим оним кристалним зидовима и испуњени истом оном пријатном свјетлошћу као и она велика просторија, коју су управо напуштали.  Вук је у себи осјећао до тада њему непознати  мир и дубоки спокој.
    Најзад су  стигли до краја ходника којим су већ дуже времена ишли. Мислио је да даље нема ништа све док  се пред њима није зид,  као врата, отворио. Тада се указао непрегледни парк чијим су позлаћеним стазама, шетали неки чудни шетачи.  Било је то силно мноштво мушкараца, жена, дјеце... Вук никада раније  није видио толики народ, мислио је да нигдје на свијету не постоји толико људи.  Учинило му се да их  нико никад не би могао све пребројати колико ни стабла у сеоској шуми, што је више пута покушавао.
    Док је Вук  са чуђењем разгледао околину, у игри поред њих натрчаше два дјечака.  Окренуше се и махнуше им руком. Један од њих, упита:
   “Је ли то твој брат о коме си нам причао.?”
     Вуков домаћин кратко отпоздрави руком и ништа не рече.
    У том, Вук упита:
     “Могу ли остати са тобом... овдје... Ово је прави рај? Повремено бих ишао оцу, казао бих му гдје сам...”
     “Не, Вуче! Tи, уствари, не знаш гдје си...  Ово је свијет у коме не смијеш дуго да останеш и то је све што ти сада  смијем  рећи.  О њему никоме ништа не причај,   схвати га као сан сањан под нашим храстом.
      Бог хоће да дио овога свијета, на вријеме видиш, да ли на јави или у сну  на крају крајева све је исто.  Најважније је да си га  коликотолико упознао како би боље схватио љепоту Царства које Свемогући нуди човјеку.  Да заволиш свијет у коме Свевишњи гради куће светаца својих.  Све ово што сада гледаш, некада, када буде вријеме за то, може да буде и твоје.  Можеш да га сматраш својим домом, али само ако будеш искрено поштовао вољу Онога који над свим свјетовима има и власт и моћ.
     А сада, Вуче,  морамо назад. Ићи ћемо пречицом.”
     Вук крену први. Након стотинак метара анђео скрену у  бочни тјеснац кога Вук до тада није ни примјећивао.
     “Уђи овамо, Вуче.”
      Вук га послуша и истог момента поче да се догађа  слично оном што се догађало на претходном путовању када је долазио.
    “Ево нас, Вуче.  Стигли смо.”
     Вук отвори очи и, заиста  обојица су стајали под њима добро познатим дрветом у шуми.  Сунце се тек помаљало иза брда и Вук закључи да се вријеме није такорећи ни помјерило.
     Након  топлог поздрављања, пријатељи се растадоше.    Вуку је било драго што се враћа  много раније него што је планирао, због чега се надао и похвали од  оца.
    На домак куће,  Павле га угледа, па обрадован што види сина пође према њему.  Вук се зачуди шта му је,  што се радује? помисли: па, растали смо се мало прије.
     “Браво сине, вратио си се на вријеме.”
      Вук се збуни.  Није знао да ли се Павле шали или...
     “Како то мислиш, оче...?”
     “Лијепо, сине. Знам кад си отишао а знам, ево, и кад се враћаш. До четири ми рачун без грешке иде.”
     Када су ушли у кућу, спусти торбу на под и сједе.  Павле, видјевши је пуну, завири у њу.
     “До ужине ни дохваћао нијеси, шта си јео за ово вријеме?”
      Пошто опипа хљеб, упита зачуђено:
      “Је ли ти торба негдје на сунцу била те је хљеб врућ, као да је тек испод сача?”
      “Е, сада видим колико је сати... Погача се није имала кад ни охладити”, полугласно рече Вук и оде код стрица да провјери Павлов календар.

                                ***

     Вук је  често сањао свога анђела и кроз те сусрете   заволио свештенички позив, тако да се већ као гимназијалац, интересовао за студије теологије. Био је увјерен да  је   живот заснован на библијским начелима најприроднији и најнормалнији.
      Међутим, на самом завршетку четвртог разреда, једна позоришна представа пореметила је природни и богоокренути ток његовог живота. Помутила је  његов разум као што бистру ријеку може да замути нека дивља лавина изненадно сручена у њу.
      Почело је то једним случајним одласком у позориште, са двојицом другова из ђачкога дома у коме је становао.  Представа је  на њих оставила снажан утисак, вјероватно зато што им се допала Ивана, млада глумица  која се у том комаду појављивала у једној од главних улога.
       Сјутрадан, послије школске наставе, дође Вук на аутобуску станицу да купи карту.  Намјеравао је да иде кући да  види оца, јер се  зажелио не само њега већ и сваког крша и сваког грма у Орашју.  На самом улазу у шалтерсалу, као у неком чудном сновиђењу, сусрете управо њу, ону прелијепу плавокосу дјевојку,  која му је још од претходне вечери опсједала срце.  Чим је видје, у грудима осјети тјескобу и немир, као немир поплашеног јелена.
        Нетремице је гледао у њу. Ивана га није примијећивала, била је заокупљена пребирањем торбе. Неколико тренутака  потом, затвори торбу и крену.  Вук преблијеђе, видје  да је око тричетири прста виша од њега и хтједе да скрене бочно.   Ивана, потпуно случајно,  прије него што се Вук успио икуд помјерити, закачи га плавкастим оком и  на тренутак застаде, као да се изненада нечег важног сјетила. Схвативши да упадно у њу буљи,  Вук с муком покуша да јој се извини.
      “Опростите, учинило ми се да је Јелена, моја рођака.  Знате, она вам, некако... пуно сличи. Иако није тако лијепа... није тако... Опростите, молим вас.”
      Мислећи да је некако изгладио неразумни покушај да тој љепотици постане друг, закорачи да оде,    али га Ивана, уз посебну њежност и благост, упита:
     “Мислите ли на Јелену Кајтазовић, студенткињу медицине из Београда?”
     Обрадован али и изненађен откуд она познаје његову рођаку, с радошћу у души, пожури да се похвали:
     “Да, немам ближе сестре од ње.”
     Ивана се загледа у Вука и са обиљем топлине у гласу, поче:
     “Претпостављам да разговарам са њеним драгим братом, Вуком, чије ми је фотографије стотину пута показивала и хвалила га да је изузетан, и по много чему необичан дјечак”.  Мало застаде а онда се, уз широк осмјех брзо исправи: “заправо,  већ младић, и то, ако смијем да до краја кажем своје запажање веома сладак.”
      Вук није очекивао такав расплет са Иваном, па му се језик био толико спетљао да није успио ни “ааа...” да каже.  Само се знојио и црвенио као покварен семафор на знаку стоп,  и тек у неко доба након    стајања пред њом, као  пред школским надзорником када је први пут у школу полазио, успје  да  јој некако захвали на њеном вјешто наглашеном комплименту.  И док се он скањивао и снебивао   да ли да јој  још  нешто каже, Ивана му приђе и пружи руку.
     “Ја сам Ивана, Вуче.  Јелена је била моја цимерка”, поче она са меким смијешком и лакоћом на каквој јој  Вук одмах позавидје, и настави:
     “Она је још увијек моја најбоља другарица.  Биле смо у истој групи на првој години медицине.   Иначе, веома смо сличне, чак су нас и   пријатељи понекад тешко разликовали.”
     Вук хтједе да   каже како је тиме изузетно обрадован, али се брзо предомисли јер  изненада осјети  стид и недостатак снаге за то.  Ивана не примијети тај лом у њему, већ са осмјехом пуним непосредне искрености и доброте,  рече:
    “Заиста  ми је драго што сам те упознала, Вуче.  Рећи ћу то Јелени чим се вратим у Београд, сигурна сам да ће се радовати.”
    “Хоће, наравно”,   покуша Вук да барем нешто каже, па видјевши да се Ивана спрема да оде, бржебоље  додаде:
    “Хајдемо негдје сјести... макар на тренутак, да мало  попричамо.”
     Ивана, иако се  испочетка мало двоумила, прихвати Вуков предлог и пођоше  у оближњи ресторан.   Када се Вук  опустио и ослободио треме која је испочетка гушила његову присебност,  уз пиће   су почели не само да  отвореније разговарају већ и да се шале, смију и, забављају.
      Гледајући је  право у стакласто небоплаве очи, са пуно непознатог заноса, Вук отвори срце:
       “Цијело вријеме  борим се мишљу да ли ћу умјети и моћи да кажем оно што у себи трпим... Јер, када бих тебе срцем упознао, тиме бих себи помогао.  Могао бих, док по хладној ноћи као беспутник узалудно лутам, размишљајући о твојој љепоти, под свјетлост топлог сунца и душу довести.
     Када човјек осјети топлину љубави и доброте у теби, одмах мора почети да те воли, и да гори... Али не ватром овог свијета, већ пламеном  рајскога јутра и пламеном Вјечнога Дана.
     Примјећујеш ли како моја  осјећања, у своје покорне слуге претвараш?”
     Док је говорио, осјећао је како му стид и страх,   немирно срце гуше.  Како напречац остаје и без неба и без земље...  Како у празном простору сам беспомоћно тумара.
      Иванино лице  се нагло зајапури, а усне почеше  да се  напајају руменилом и ватром.  Вук, као у неком сну, скоро несвјесно подиже руку и меко  јој додирну косу, а онда, уз дубок уздах, као да се отрже од нечег што ни он није знао од чега... нагло  одмаче прсте.
      Ивана је њежним покретима, њежнијим и од благог лахора док се провлачи кроз миришљаве гране расцветалог воћњака, примицала своје, као стабљика младе трешње, витко тијело Вуку. Вук осјети топлину жара као топлину непролазног дана.  Чежљиво пружи  руке према Иванином струку, као што ружин грм пружа пупољке према сунцу да кроз њих у себе уточи снагу и топлину.
      “Вуче, знаш ли да је већ  седам  сати,  у позоришту сам требала да будем у шест.  Пуно касним! Молим те, морам да идем.”
     Уз дражесни смијешак благо је стискала  Вукове прсте као да   је   жалила  што то мора да каже,  диже се спремна да крене.
     И Вук се диже и стојећи   наспрам Иване,  поново осјети непријатност што је мањи од ње па кришом пропињући се на прсте, покуша да   коликотолико прикрије разлику.
    “Како да се растанем са тобом?”, након кратког ћутања завапи Вук.
     Иванин кратки уздах Вук протумачи као израз и њеног негодовања, али, иако се са  стварношћу тешко мирио, схвати да је увијек   тако када људске емоције морају устукнути пред, некад и непотребно наметнутим, обавезама.
     “Добро, Ивана.  Нећу да те задржавам, ти најбоље знаш шта мораш  и како мораш...”
     “Вуче, пођи са мном.  Чекај ме у позоришту док завршим, онда ћемо отићи у “Амаро”.  Tо је диван бар на периферији града, тамо сам била синоћ с друштвом из позоришта, неки тип предивно пјева  руске романсе.  Сигурна сам да ће се и теби допасти.”
     Скоро да то Ивана није до краја ни изговорила, а Вуково сјетно лице одједанпут се преобрази у неки шеретски осмијех из кога је, као из осмјеха малог дјетета, исијавала права и искрена срећа.  Несвјесно је прстима благо куцнуо њено раме и рекао:
    “Ивана, ти си највеће срце које постоји.  Tи си срце и од свемира веће.  Да није тебе овај би свијет изгледао пуст и празан. Био би тужан, тужнији и од старе врбе крај потока у моме селу.”
 

***
 

    Пред улазом је била велика гужва.  Њих двоје су се гурали према вратима.  У том трену чу се кратки зов:
    “Вуче!”
     Вук се окрену и у оној руљи угледа другове  из дома са којима је претходних вечери  одгледао двије представе.  Високо подигнутих руку махали су и чудили се откуд он са дјевојком у коју су били заљубљени? Вук им само кратко отпоздрави и не губећи вријеме пожури за Иваном.
     Сједио је на почетку првога реда. Пратио је једино сцене у којима се  она појављивала и њих је   доживљавао као појаву сунца послије олује.
     Када се и задњи чин заврши публика   уз ситно тупкање тапацираних сједишта, поче  напуштати салу. Вук, препун треме и среће, оста сам.   Прође дугих петнаестак минута, као гладних година, а он не зна шта да ради, да ли да иде... Није  могао пред својом савјести да нађе оправдање за ирационалну одлуку да је још чека.
     Па ипак, није хтио  ни да помишља да би га   та дјевојка, са чијег лица прољећна јутра на његову душу слијећу, могла да превари.
     Редари, почеше гасити свијетла.  Један од њих примијети Вука и с краја сале  веома дрско издера се на њега:
     “Мали, шта ти чекаш ту!? Што не излазиш!?”
    Вук се збуни.  Та му   опомена, као лед на тек изникли цвијет,  тешко паде на срце. Разгледа околину и кад видје да Иване нема, да она није свједок његовог понижења, мало му лакну. Ћутке изађе из сале и пође неким дугачким ходником.
      Када је био пред  самим излазом, иза себе чу глас који је цијелу ту вече прижељкивао да чује:
     “Вуче!”
     Вук се брзо окрену.
     “Ивана...!”
     “... a ти си без мене пошао?”
     Рекавши то у образима јој нагло оживје руменило и додаде:
    “Ја без тебе не бих...”
     Вука то гану и   дах спокоја блажено додирну му  душу.  Загледа  се у свјетиљку која се осликавала у њеним сјајним очима и милујући је по коси  учини му се да гледа звијезду падалицу која доноси љубав и срећу.
    “У твојим очима истовремено видим и сан и јаву. Имаш неку чудну моћ,Ивана.”
    “Извини, имала сам врло неугодан дуел са редитељом”, узнемирена, поче она да се правда.
    “Критиковао ме што нијесам стигла на вријеме.  Он је перфекциониста, хоће да буде све без грешке и више него што је то практично могуће. Није професионални редитељ па, вјероватно, подстакнут неком идејом величине, иде у неразумну крајност.
     Зато, не бих  ишла са њим у “Амаро...”, радије бих да сами одемо негдје на неко друго мјесто, ако се слажеш?”
     Покушавајући да себе усклади са посебном драгошћу која је исијавала из ње као топлота из јаке ватре, Вук је на сваки њен  предлог покорно климао главом.  Није могао да јој било што негира или одбија јер док је она говорила имао је осјећај да  слуша како  анђели из облака са њим зборе.  Њен дах подсјећао га је на свјежину и мирис борова коју планински поток низ сунчану падину љети носи.
     Ивана је и ћутњом и гласом миловала Вукову душу, а он се тихо утапао у дубину њених очију као у дубину меког сна дјетета.   Спонтано  и полако приближише се једно другом. Вуков поглед несташно одлепрша на њене, као пустиња вреле и уздрхтале, усне.
    Први пољубац...
    Први поглед кроз врата, да ли раја или пакла, ко би то тада знао.  Кроз врата среће и живота, или можда, патње и смрти.  Кроз врата царства у коме шапат шумског лишћа станује, у коме азурно плаветнило неба огријава људска срца.
    Осјети како његова душа широком ријеком мирно тече.  Како се њише на ниском таласу топлога мора.  Како му кроз груди хуји развигор пространих равница.
    “Идемо, Вуче.”
     Тихо шапну Ивана, сјетивши се да су у ходнику позоришта.
    Цијелу ноћ провели су у ковитлацу страсти као двије заљубљене птице у ковитлацу вјетра, пред налетом кише и громова.  Вољели су се  љубављу дубљом и од дубине земљине утробе, топлијом од њених њедара.  Као што је Бог људско тијело крунисао својим Духом и животом,  Вуку се чинило  да је и Ивана, исто тако, сва чула и сва осјећања  у њему крунисала својом неземаљском живошћу и љепотом.
     Почело је да свиће.  Растанак, као мучитељ из страшних снова, ближио се и све више притискао душе Иване и Вука.  Као грешник у очекивању пада у врели огањ пакла, тако је и Вук очекивао последњи поздрав са Иваном. Зора је обгрлила два уморна тијела и огријешила се о колијевку љубави у њиховим срцима.
 

                               ***

     Вук је тога дана отпутовао у Орашје, у своје, брдима као рукама неког дива стиснуто, село, иако се  томе, по први пут,   није радовао.  Није се радовао ни сусрету са својим оцем кога већ мјесецима није гледао.  Ни сусрету са анђелом под храстом у сеоској шуми.  Ничему се Вук више није веселио.  Свака  је његова радост, још претходне ноћи, поклекла   пред ватром пакла што је у свом срцу изненадни налет немира зажди.  Све му се било помутило у души и само је Ивана  могла да  мијења полове његових осјећања, да ствара тугу или радовања.  Њен лик се био уградио у његову  душу као  фреска свеца у зид богомоље.
    Када је дошао кући са Павлом је проговорио једва неколико најнужнијих ријечи.  Легао је неуобичајено рано. Превише се осјећао  одсутним и страним да би са оцем, као много пута раније док је долазио са пута, разговарао  до поноћи.   Брзо је заспао и одмах након тога уснио  свога анђела.
    Полако му је, некако светачки, пришао и, неуобичајеним тоном, без осмјеха и шале,   почео да говори:
    “Вуче, када је дијете мало, родитељи пазе на њега и за његова неваљалства они сносе одговорност.  А када оно постане човјек, ко други осим њега самог одговара за оно што чини? До сада си ишао путем небеског савршенства.  Закон Живота чувао си у свом бићу.  Осјећао си га у води, у ваздуху, у свакој биљци... Анђели Господњи чували су обоговљени разум и божански мир у  теби, јер си слушао глас воље Вишњега.  Али, сада је  тобом запловио порок, као голема аждаја пучином мирног језера. Сада у теби свето сјеме Вјечне Љубави вене.
      У теби сада, живот пламеном патње гори,   клица преваре умјесто истине, расте. Умјесто радости, у теби туга јаму бола ствара.
       Умјесто миром,  камом   немир видаш.
        Гај мириса и свјежине, нигдје не налазиш,  у зјенама  ти звијери пирују.  У загрљај анђела и топлине не можеш да се свијеш, јер ти душа постаје крвави жуљ на длану васељене.
      Хоћеш да ти живот,   живо блато буде, да умјесто харфи, самртне дрхтаје  слушаш.
      Не дај да ти гријех сатре свето сјеме благослова.
     Пробуди се из сна којим сотона гаси свитање зоре у  твоме  уму.  Отријезни се од ћутње, од мржње и опаког зловремена којим противник добра са смрћу  вјенчава  твоје дане.  Умјесто мајчине топлине, олује у теби сади ђаво.  Громовима раздире зоре у зачетку, и са њима над понором, као паук паучину, теби плете живот.
    Ово је порука Оца Љубави вјечне, јер, сила зла твој разум опасно ковитла.
    Tвој избор је суд самоме себи.  Добру, или злу, човјек сам себи пут бира.
   Живот и Бог су исто. Ако си далеко од Бога, од живота бићеш још даљи.  Љубав и Бог су, такође, исто, јер ако у теби нема Бога, онда ни љубави нема.  Али, не оне љубави која распирује  тијела страсти, већ љубави која их гаси, и срећу у теби рађа.
      Зато, не разгарај љубав која се у порочном срцу леже и која плодове зала непрестано ствара.
     Tражи  љубав коју   сила Божја храни.
     Обнови себе, обнови пријатељство са мном,  да  ти ђаво не би био друг, јер тамо, гдје је Беелзебуб, старјешина свих ђавола, тамо свако зло, као коров, расте.
      Не прекривај очи тамом, нити преварама разум.
      У души твојој нека пламен љубави и небеског добра  пламти.
     Нека се у њој шири мирис бехара  и тамјана.
     Не дај да те заточе страсти које  човјечју вјечност газе, које убијају и робе рајских птица пој.
     У себи чувај изворе живе Ријечи Бога.
     Окити се љубављу меког и праведног срца; топлином усне и радошћу зјене, сузом покајања и сјајем еванђелских стаза.
     Љуби Оног ко у њедрима твоју зору чува.  Ко пупољке звијезда по небу расипа, ко зна тајне  свитања и мрака.
      Окани се љепоте грешних снова и порока, не узгајај  страсти што  у теби рањавају Небо...”
     “Мислиш ли устајати данас, Вуче”, улазећи у Вукову собу, гласно викну Павле јер се бијаше забринуо што му син још лежи иако је веома рано легао.
    Вук се из сна прену и на моменат   збуни.  Након што се мало прибра, погледа кроз прозор.
    “Ух, кад прије...? Већ се добро одјутрило.”
    Уљудно поздрави   оца и устаде.
 
 
                             ***
 

     Након неколико дана оде Вук у оближњу варошицу да се телефоном јави Ивани. Када је Ивана чула његов глас, на тренутак дах јој застаде, а потом, збуњена и изненађена, поче и да плаче и да се смије, све истовремено. Дуго су разговарали и, у заносу, Ивана заподјену  разговор о заједничком љетовању у Макарској.
    Вук се лецну.
    “Шта бих казао оцу, куд идем?
     Он ништа не би могао сам, пропала би љетина.   Лако је њој, она нити шта коси, нити оре, а пара има. Може ићи куд јој је воља.
     А, мој анђео...”
      Све су те мисли, као поплашени буљук оваца кроз тијесну стругу, пролијетале кроз његову главу док се са неким снажним (не)човјеком борио у себи.
      Ивана је била неуморна, убјеђивала га је у оно са чиме се он ни по коју цијену није могао  да сложи.
      На крају, Вуку прекипје и, што је могао сталоженије,  поче:
      “Мислиш да је оно што осјећаш, љубав којој се треба радовати и на  њеном олтару своју вјечност жртвовати.  Не, Ивана, због ње већ сада божанске  мисли замиру у нама, а вртови  мира суше се на напречац.
     Када таква љубав освоји срце људско, човјек постаје звијер  међу анђелима.  Постаје неукротив и подал, бестидан и зао као одметник  од Правде и Разума Неба...
     Ни твоје срце више није слободно и празно.  За постанара примило је мене и сметам му да пречисти храм благослова буде.
     Зато, опрости ми што ме твоја љубав плаши, јер смо њоме заклонили боголикост нашу. Страстима смо понизили Небо и   не видимо зло које нас из сопственог бића вреба.”
     Вук је имао Христа у себи, и није могао небеску радост да замјењује заблудама, нити стазе светости, беспућима. Хтио је да  се супростави злу које се легло у њиховим њедрима, као јаје кобре  у гнијезду голуба.
     Ивана се мало смири а потом, помирљивим тоном полако поче:
     “Па, добро Вуче, слажем се. А, како би било да ја  дођем код тебе.  Помогла бих вам у којекаквим послићима, и то је нешто.  Уз то, нас двоје били бисмо заједно, зар те то не би радовало?”
      Вук се нашао на правој муци.  Није био спреман да ради оно што је сматрао да је против  воље његовог анђела и воље његовог оца. Зато јој  је испричао  све од почетка.
     “Потпуно те схватам”, када је Вук завршио, кратко рече Ивана, као да се томе што је чула пуно обрадовала и  умиљато,  скоро   покорно, настави  да појашњава:
     “Tи си, заиста, драго створење, Вуче, и  вјерујем да само Божја љубав   истински усрећује човјека.  Зато нећу да јој стојим на путу, али хоћу да ти будем искрен пријатељ и друг.
     Зар на то немам и небеско право?”
      “Ох, хвалим те, Боже, па Ивана је диван човјек”, сам собом поче Вук  радостан као да му анђели у душу уђоше.  Као да се сва зла овог свијета изгубише у неповрат.
 
 
 

                               ***

      Десетак дана касније, док су побожни сељани празновали дане великих светаца, њих двоје, по договору,  састаше се у Сарајеву.  Вук је мислио да ће тај  сусрет бити у монашкој чистоти, јер није знао   да се звијер крије у човјеку.   Није знао да тако притајена изненада и  без стида, може постати неукротива и дивља. Није знао какав коров расте у врту његовог срца.
      Цијели тај дан, и ноћ, био је у чељустима неких чудних свјетова...   У тјеснацу између сна и јаве.
     Чежњом и пороком, као оловним оковима, окивали су пој  божанских звона у својој савјести.  Скидали су звјездице са ореола свеца и на њих бацали срам  и отров   човјечје слабости.
     Били су глуви за пјесму анђела и нијеми за ријечи покајања.
     Као заточеници подземнога храма, нијесу знали за ноћ, али ни за свитања.
     Док су се на рањеној стази слатким болом љубили немири, у њему су играле муње.  Tамо гдје су се небо и земља тамом сусретали, ватром срца патили су себе.  У ковитлацу свјелости и тмине, отварали су вулкане, и уставе помамљених осјећања, без молитве и без покајања.
    Замутили су се небески прозори душе над њима и, као неком тешком клетвом, остали без дана у себи.
    Вреле сјене гореле су им у срцу, без смираја.  Али, и без сјаја.
     “Ево ме зове!”, изненада рече Вук и окрећући се око себе, диже се из кревета.
       “Ма ко те зове, Вуче?
       Шта ти је?
       Никога нијесам чула”,  зачуди се Ивана и увијајући чаршав око себе сједе на кревет.
     “Мој анђео, чуо сам га. Познао сам његов глас.”
     Ивана  занијеми и док јој је   страх тихо уз ноге милио, диже се и поче да се облачи иако у тим тренуцима није знала тачно због чега то ради.
    Вук се обуче, клекну на под и покорно предат Богу, поче да се моли  као да је у цркви   пред олтаром.
     Ивана,  збуњена и забринута,  сјела је на столицу у врху собе поред прозора и ћутала.
     Након тричетири минута,  Вук се нагло окрену, као да се тек тога момента сјетио да није сам у соби. Поглед му је био одсутан, хладан скоро леден.  Ивана не издржа, диже се и приђе му. Као лептир крилима, њежно прстима додирну Вуково раме и рече:
    “Зашто не бисмо о свему овоме разговарали са неким...? Чула сам за једну врачару... Можда ће нам  дати неки добар савјет.”
    Вук се нагло загледа у њу, али ни ријеч није  проговарао.  Након непун минут, обори поглед и настави са молитвом.
     Ивана, као да се трудила да не поквари тајанствени мир у њему, сачека да Вук заврши  а потом настави:
    “Знам да ти све гатаре сматраш ђавољим слугама и преварантима, све осим чикаКосте о коме си ми  причао.  Устиколина одавде није   далеко...”
     Када је споменула Устиколину и Косту, Вук се трзну.
     “Како бих чикаКости могао казати за све ово? Не бих ни у лудилу.”
    “Хајдемо онда код некога другог. Не раде баш сви помоћу злих духова.”
     “Ивана, зашто не схваташ да су те твоје врачаре обичне мамипаре.  Својим бућкуришима које по астрономским цијенама нуде као љекове, само трују  невољне људе.”
     Ипак, Ивана је поштопото хтјела је да оду код неке врачаре. Хтјела је да растерети Вука од осјећаја преступа, али не и од самог преступа.
 

                                ***
 

      Након само сатдва били су код једне циганке, жене средњих година, за коју су у међувремену дознали да је најбоља од свих других гатара.  Живјела је на  Вратлу, малом насељу у близини Сарајева и чим су сјели, почела је:
     “Знам што сте дошли, драги моји.  Ви сте муж и жена и интересује вас каква вас срећа чека... хоћете ли имати дјеце? Ништа ви немојте бринути, дјечице моја.  Све ћу ја то вама одмах удесити.”
     Сјела је на само пола метра испред њих.  Вук је имао осјећај као да је дошао у кућу самог ђавола и одмах се мало одмакао. Запазио је да њихова “добротворка” не зна ни ко су нити какве силе таласају њихове душе.  Зато је помишљао  да одмах устане и оде. Ивана је, као опчињена, сједела на ниској столици испред врачаре и нетремице у њу пиљила. Узалудно јој је Вук криомице, и прстима и очима, давао знакове да иду,  Ивана није реаговала. Своју спаситељицу је помно слушала и на сваку њену ријеч, потврдно климала главом.
     У рукама гатаре обрео се црни конац дужине око једног метра.   Намотала га је око своје шаке и наредила Ивани да га пресијече маказама које су већ биле на самом дохвату руке.  Када је  конац био пресјечен издвојила је два крајичка дужине по двадесетак центиметара, ставила их један уз други и оба пружила Ивани.
      “Хајде, дијете моје, завежи на тим концима седам чврстих чворова, али да сваки чвор један од другога буде одвојен по један до два  центиметра.”
      Ивана је пред њом била као послушна дјевчица и њене је наредбе све до детаља покорно извршавала.  Врачара јој, потом, нареди да их свих седам  развеже.  Узалудно се Ивана трудила, конац је био веома танак а чворови снажно стегнути.
      Гатара се мало напријед наже и  на лијеви длан наслони прсте Иванине десне руке. Загледа  јој се у очи и нареди  да за њом понавља ријечи које је све брже и брже изговарала.  Ивана је испочетка сваку ријеч понављала брзо и тачно, али, након само минут – два, поче    да губи концентрацију.  Изговарала је све тише    и са више грешака.  Tада јој циганка  пушти прсте и неким крутим  тоном саопшти:
      “Е видиш, драга госпођо, да нијеси на вријеме код мене дошла све би било касно. Нека твоја  ближа рођака ради ти о глави. Направила ти је велике и снажне чини да се и ти и овај твој лијепи муж о големом јаду забавите.  Хајде сада тај  конац брзо трљај међу длановима и пожели да се одмах свих чини ослободиш.
      Добро је.
      Сада  три пута хукни  у њега  и брзо га баци на сто.
      Одлично.
      Устани, хајде брзо устани и крсти се.
      Крсти се... брже, брже... још брже...”
      И циганка је веома хитро устала и почела да се наглас моли Богу, светој Мајци Божјој и свим свецима и свим анђелима.  Све је то Ивана морала да понавља за њом.  Потом су брзо сјеле, а гатара је почела да пушта неке чудне и језиве гласове сличне вијању вука.  Чинила је то веома извјежбано, без отварања уста и без иједног видљивог покрета било ког мишића лица или  врата.  Само су се крила носа једва примјетно дизала и спуштала.  Учинак је био постигнут.  Свима им се кожа најежила па чак и њој. То је на својим подлактицама показала објашњавајући да се кроз њу Божја сила каналисала на Ивану како би је ослободила од нечастивих бића.
     Потом се наже над сто и упита:
     “Гдје си ставила кончић.”
     Ивана   показа конац који је трљањем постао грудвица величине осредње муве. Врачара га врховима прстију мало пипну и, вјештином мађионичара,  замијени га исто тако увијеним  конацем, али без чворова.  Уз то, изговори неколико неразумљивих реченица којима је, наводно, скинула    све чини са Иване.
     Најзад, гласнио, скоро тријумфално рече:
     “Готово је, све је готово!
     Ослободила сам те свих урока и чини, свих зала.  Сад си слободна.
     Узми свој конац.
     Узми, размотај га.”
     Ивана је послуша. Узе грудвицу и размота је али на концу није било ни једнога чвора. Запрепашћена, пожуће у лицу, изгледало   да ће се онесвијестити.
    Вук је ћутао. Из пристојности није хтио да   разоткрива њене марифетлуке. Гатара охрабрена привидним успјехом свога трика,  насрну на Ивану:
    “Јеси ли видјела? Имала си среће, добра госпођо, све је успјело.  А лако је могло и да не успије.
     Шта мислиш колико вриједи ово?
     Нема цијене, млада госпођо.  Скоро ми је један господин с Илиџе дао девесто марака.  За исто ово, разумијеш.
     И ти ћеш да частиш нешто, зар не?”
     Пошто  видје  да Ивана не реагује и да не сеже руком према новчанику, гатара  поче   одређеније:
     “Хајде, није ти много тристо марака? На овоме не смијеш да штедиш а још мање да жалиш.
    Уф, још када би имала Бранков коријен...? Ех, то би било, аман, право.  Али, то ти нипошто не бих могла поклонити.  Ни да ми даш... ма не знам ти шта.”
    Ивана се мало прибра и упита:
    “Шта је то? Од које је  биљке тај  коријен?”
    “Tо ти је, дијете моје, веома, веома ријетка трава која расте једино у околини Меке.  Али и тамо је, кажу, веома ријетка.  Мало је ко може наћи. Она нема другог назива”, поче врачара да тумачи завлачећи руку у један од џепова на својој сукњи и шареној крпи  добро умотаној око струка.
    Извуче комадић неког сувог коријена сличног коријену селена и рече:
    “Да ми даш три куће на сред Маријин Двора не бих ти ово све дала.  Ово је вриједније од било ког драгог камена.”
    Забоде свој велики црни нокат палца у ћошак коријена и од њега ошкрну једну мрвицу.  Пружи га Ивани и врло значајно додаде:
    “Ипак, теби морам мало дати.  Видим да си под великим мађијама унаточ томе што си добра и племенита жена.  Али ни ја нијесам без душе, видиш, волим да помогнем када је неко у невољи као што си ти сада.    Нијеси ни свјесна тога,  нијеси.  Међутим, ово ти је спас, дијете моје.
    Узми ово, добра госпођо.  Узми.  Ово је вредније од живота.  Без овога била би изгубљена јер су се вјештице обрушиле баш на тебе.  Уз овај коријен одмах стави једно зрно тамјана и груменчић земље кога ћеш узети испред улаза у цркву. Све то замотај у чисту марамицу и стави у саксију са неким цвијећем.
     Ето дијете моје, знаш ли колико ово све вриједи?”
     Опет навали на Ивану да јој дадне барем тристо марака.  Ивана збуњена, поче да отвара ташну.  Видјевши да ће бити жртва врло подлог преваранта, Вук се умијеша:
    “А је ли, госпођо, гдје је њен конац кога сте узели са стола, а  мјесто њега ставили свој...?”
     То гатару дебело изненади. Диже се и поче да галами, чак и да пријети проклетством.
       Вук и Ивана излазећи из куће оставише јој на  столу Бранков коријен и сто педесет динара, као солидну награду за њен труд.
 

                            ***

      “Jеси ли ти сигуран да је ова врачара заиста преварант”, одлазећи поче Ивана  да запиткује Вука.
      “Да.”
      “Али она ми је нешто и погодила?”
      “Наравно, морала је.  Чула си за ону народну: Што више циљева  више и погодака.  Од стотину прича  једна погоди.”
     “Можда је тако, али,  ако ме имало волиш, онда ћеш ме разумјети: хајдемо код још неке врачаре...
     Учини то за твоју Ивану.”
      Након опсежног пропитивања, сазнали су за једну “спаситељицу”, како им је нека старија госпођа казала, најбољу у цијелом крају.  Живјела је у Залогу, селу двадсетак километара  од града.
     Око три сата поподне стигли су пред кафану “Два волана”.  Возач аутобуса којим су  путовали рекао им је да се у тој кафани  могу   распитати за пут до врачарине куће.   Иако је дан био сунчан пред кафаном није било живе душе.  Ипак, три камиона паркирана испред ње наговјештавала су да кафана  није празна.  Вук се обазриво упути према улазу и пролазећи поред отвореног прозора дискретно се осврну унутра.   За столом уз сами прозор двојица мушкараца средњих година, замашћене косе и лица,  халапљиво су, скоро без жвакања,  ждерали обимне комаде печене јагњетине.  Осјетивши пријатан мирис, очито лијепо припремљеног  меса, Вук им позавидје безмало.   Неупадљиво   уђе и разгледа околао.  На средини кафане сједило је петшест припитих младића  и пијуцкајући хладно сарајевско  пиво, тихо пјевушили:
     “Гледао сам не дај Боже ником
     Кћерка мајку удара врљиком...”
     Служила их је конобарица тридесетих година, плавокоса дебељуца  њежног   изгледа.  Оскудна одјећа  откривала јој је заобљена кољена и изразито велике и обнажене груди.  У моменту када је Вук био наумио да  је пита за пут до врачарине куће, од стола са десне стране натетура дежмекаст човјечуљак педесетих година.  Није био виши од сто шездесет центиметара и нехотично  раменом гурну Вука.  Вук мало посрну и окрену се у правцу њега али је дебељуцо, не осврћући се, изјурио вани.  Вук пође за њим и стигавши га на самом углу кафане, иза кога је био намјерио да обави неке хитне потребе, упита:
    “Господине, опростите што сметам, да ли знате гдје је кућа врачаре која живи негдје у  близини ове кафане.”
    Човјек га  тупо погледа зеленкастим очима пуним алкохола и зањиха се као да ће пасти.  Подуприје се руком о зид и запињући тромим језиком, упита:
    “Коме ти –господине...?”, након што добро подригну, настави:
    “Мислиш да сам толико луд да не знам ни кућа гдје ми је, ни моја  снаха Бахра...
     Знам, човјече, како не бих знао.  И кад сам најпјанији знам људима рећи на коју страну свијета требају да ме носе. И, увијек погоде.
     Чекај ме ту  минут, ићи ћу и ја с тобом да не луташ.”
     Ивана чувши разговор приђе Вуку и мало уплашено рече:
     “Ко зна куд ће нас одвести ова будала, боље да неког другог питамо.”
      У том стиже и њихов водич и гледајући час једно час друго, рече:
     “А, вас је двоје, браво, тако и треба.  За све лијепо потребно је макар двоје.”  Церећи се рашири као сендвич дебела уста и показа   трулеж који је некад представљао зубе.  Пошто видје да је то само њему смијешно, скоро љутито додаде:
     “Хајдемо!”
      Ивана и Вук ишли су пажљиво јер је сокак био и каменит и препун свјеже говеђе балеге.  Водич, тетурајући се ишао је испред њих и што је могао гласније пјевао:
     “Мене бабо држалицом гура
     Хајде сине да тражимо цура...
     Мала моја чупава по дробу
     Ил се шишај или плаћај глобу.”
     Повремено је правио мале паузе, ваљда да дође до даха, а онда пјевао све простије пјесме које су се по простоти каткад  изједначавале са препрекама на путу  због којих су морали да стављају  марамице на нос.  Ивана се непријатно осјећала и једва је дочекала долазак врачариној кући.
       У трену је пред њих истрчала   групица  дјечака од којих ни један није имао преко десет година.  Од њих су дознали да је њиховом фамозном  водичу име  Фехбија  и да га зову Кресо.  Нијесу знали због чега баш Кресо, али су знали да је хронична бараба и  непоправљиви нежења.
    Врачара их је примила тек након што су два сата стрпљиво одчекели у хладу старе трешње која је својим дугим гранама додиривала источни дио крова њене куће.
     “Имате срећу што нећете више чекати”, пришавши  Ивани нека дјевојчица поче је  храбрити:
      “Ова тета што је сада код баке чекала је пуна два дана...”
      Гатара је била  ситна и мршава старица.  Tиха и изнемогла, једва је говорила.
     Чим их   угледа, поче:
      “Уф, уф... дјецо моја, па гдје сте ви раније? Огромне су мађије на вама па су вас шеитани са свих страна напали.
      А ти, младићу, урокљив си, брате.  Много те лако урећи, за тебе сваки урок пријања као паучина за таван.
      Него, ова цура је у великој опасности. Од ње морамо све зле духове одмах отјерати. Морамо их  за свагда спалити да се ни један више никад не поврати на њу.
     Дјецо, вјерујете ли ви у ово што вам ја говорим?”
   Ивана потврдно климну главом.
    “А да ли заиста желиш да их спалимо?”
    “Да”, молећиво и  загледана у њу као у икону неке светитељке, одговори Ивана.
    Tо је врачара једва дочекала и неочекивано брзим покретом узе два велика листа новина и стави их на под испред  себе.  Клекну поред њих и нареди:
    “Клекни и ти цуро, ту с друге стране новине.  Tако.  Хајде сада да се заједно молимо...  Понављај за мном”
    Старица је држала Иванине руке и почела са молтвом.  Од Господа тражила је силу којом би Ивану ослободила од свих злих духова и свих зала.  Као и она претходна и ова је врачара молила свету Мајку Божју, све свеце и све анђеле Божје да Бог услиши њену молбу.
     На крају, спорим покретом, као да је том спорошћу хтјела да нагласи   посебну важност нечег што слиједи,  завуче руку у десни џеп и извадила двије веома згужване новчанице, једну од двјеста и другу од сто марака.
    “Пружи руку”, изненада, али благо, рече Ивани.
     Ивана  то одмах учини, а она јој на длан стави новчанице.
    “Је ли то укупно тристо марака?”
     “Јесте”, ширећи новчанице, блиједо рече Ивана потпуно предата њеној вољи.
     Врачара завуче руку у други џеп и из њега извади још двије новчанице.  Једну од сто марака и другу од сто динара.  И оне су биле пуно згужване.
    “Је ли то сто марака и сто динара?”
    “Јесте.”
    Гатара поче да их још више  гужва, као да су неки неважни папирчићи.
    “Гледај сад...”, гласно рече и  све новчанице баци насред раширених новина.  Потом, и њих и новине, све заједно још једанпут добро згужва и пружајући упаљач,  војничком оштрином заповиједи:
    “Пали!”
    Ивана, као хипнотисана, лагано кресну и запали смотуљак. Ватра  брзо захвати цио папир и  гатара га  баци у тепсијицу која је већ била на поду поред њих.  Tу је ватра до краја горјела и након што се сама угасила у тепсији су остале  само ситне и лелујаве крпице сивобијелог пепела.
      “Ето, цуро, свако зло наметнуто на тебе сада је изгорело.  Нема га више.
      Је ли ти жао новца кога смо морали да жртвујемо за то.
       Реци, је ли ти  га жао?
       За  то се новац не смије жалити. Он је жртвoван Богу за Његову помоћ.
    Реци, је ли ти га жао?”
    Тада Ивана схвати ко мора да надокнати запаљени новац.
      “Па, немам толико...
       Како да се вратим кући?”, сјети се Ивана и снуждено погледа у очи своје спаситељице.
    Врачара, не протумачи добро њен поглед па брзо додаде:
     “А и мене би требало нешто да частиш.”
    Ивани дође да плаче.
    Видјевши је тако тужну, Вук  приђе гатари и смирено рече:
     “Госпођо драга, ми смо код вас дошли због муке у намјери да нам помогнете а не да нас варате.  Па и поред тога спремни смо да вам захвалимо и да одмах одемо из ваше куће.”
     Вук    ухвати Ивану за руку и пође према излазним вратима.  Утом, на вратима се испријечи један веома крупан тридесетогодишњи човјек.  Подбочен и испршен мирно је стајао на вратима и ћутао.  Tо је било довољно упозорење да им је одлазак из куће забрањен све док не измире “обавезу” према својој “спаситељици”.
     Изненађен, Вук нагло стаде па као да се нечег присјети,  окрену се врачари и рече:
    “Госпођо, зар хоћете да вам вратимо новац кога ви већ држите у џепу?”
     Говорећи, завуче руку у  десни џеп њене кецеље и  извади згужване новчанице које је гатара, наводно, спалила. Заправо, када је, она тобош,  замотавала новац са новинама, Вук је примијетио да је новац   поново  узела  а новине смотала али без новца у њима.
    “Изволите ваш новац, госпођо, и молим вас пустите нас да одемо, иначе ћемо звати полицију.
     О вашим обманама и преварама писаће  све новине ако нас истог овог тренутка не пуштите да одемо”, загалами Вук и   горила се лагано склони.
 
 
 

                                 ***
 

     “Е, мој сине, никога ти не слушаш осим своју луду главу.  Залуд смо те савјетовали и ја и Коста, ти опет по своме”, с напором и често застајкујући, као да из станца камена циједи воду, поче Павле критиковати Вука, након што се овај вратио из Сарајева.  Очигледно је био болестан, јер га је Вук затекао лежећи, иако се ближило подне.
    “Додај ми чашу воде, нешто ми се суше уста.”
     С муком се придиже у полулежећи положај и након што је прогутао гутљајчић хладне воде, мало живну.  Испод јастука извади дуванкесу и пунећи лулу, полако настави:
    “Немам ја стотину синова него тебе једног.  Зато, мораш бити добар. Све ће наше наде остати јалове ако не будемо прионули за Бога.”
     Узе  кресиво, намјести мрвицу труда на кремен и поче по њему да удара чакмаком.
    “Превише си застранио, Вуче. Нема Божје воље у ономе што радиш. Ако овако наставимо, ова кућа биће рушевина пуна корова и змија.
       О овом морамо с Костом разговарати. Он је Божји човјек, може нам помоћи.”
       Вук је знао да је Павле уочио његово посрнуће, али, није имао снаге да томе Божјем човјеку  погледа у лице.
       Замишљен и сјетан гледао је снуждене очеве очи, препуне болести. Стави  длан на његово чело и брже боље дижући се са његовог кревета, викну:
    “Па ти имаш ватру!  Сав гориш!”
     “Можда ме  зато оволика   студен хвата. Не могу се с мјеста маћи,  као да се читава кућа на ме навалила.”
    Вук се одмах дао на посао.  Ложио је ватру, кувао чај, додавао  му суву и топлу одјећу... Ноћ се примицала а њему је и поред Вуковог труда, бивало све горе.
     Павле мало подиже главу    и зовну Вука.
    “Хајде, дијете моје, сједи. Пушти ме да умрем, па да се од свега одморим како ваља.  Видиш ли да ми је као регруту да иде у војску, стигао позив за  онај свијет.”
     Вук се скоро насумице врзмао кроз кућу, није знао шта да ради. Након десетак минута приђе Павловом кревету, загледао се у његово као восак пожутјело лице и рече:
    “Како би било да те одведем у болницу...? Да ти доктори дају неки лијек, да оздравиш.”
   “Какви доктори, мој сине? Не могу они ништа.  Доктори видају али само Бог исцјељује.  Да је мени како допријети до мога побратима...”
    Tек што то Павле с муком изговори, неко покуца на врата.
   “Отвори, поброоо!”
   “Вуче, трчи види ко је.  Бог ме убио ако оно не би могао бити Коста.”
   Вук   обазриво отвори и на само корак испред себе угледа  Косту.
    “Па гдје си ти Вучино? Био си у лову,  ааа?”, уз широк осмијех нашали се Коста и  рукова се са њим.
   “О томе ћемо касније нас двојица...”
    Пребацивши велику и рекло би се доста тешку ташну из лијеве у десну руку, мало се саже да главом не закачи надвратник и закорачи у ходник.  Док збуњени младић још није био ни врата затворио, Коста приђе Павлу.
    “Ево мене,  побро.  Не да тебе Господ, још си ти потребан и себи и другима.”
     Рекавши то, саже се, јер Павле није могао да се дигне из кревета, и пољубише се.
    “Хвала ти, Коста, брате.   Да нијеси дошао не знам како бих жив из ноћи изашао.”
    “Знам, све знам.  Зато сам дошао.  Јуче си на влажним откосима уморан заспао, јуначино моја.  Сада имаш почетак упале  плућа.”
    Коста извади из ташне боцу    од пола литра, пуну неке течности тамнозелене боје и пружи је Павлу.
    “Хајде, попиј то.  Немој мирисати, искапи је у душак.”
 Павле, пресрећан што му је на вријеме стигло спасење, без оклијевања је извршавао Костине савјете. Tе вечери попио је још неколико врста раствора и  биљних препарата у разним облицима и количинама.
    Сјутрадан први се дигао Коста  и одмах је обишао свога побратима.
    “Како си јутрос, брате.  Јеси ли имало спавао?”
    “Ни када сам најздравији био, нијесам боље.  Чак сам се дизао и тражио нешто да презалогајим.  Немам ватре, ништа ме не боли, као момак сам.”
     “Хвала драгом Богу, него, ја данас морам ићи кући.  Tи лези и одмарај се још пет  шест дана.  Ове траве и растворе узимај  онако како смо се синоћ договорили.”
    У том Вук уђе у собу.  Када га Коста видје, измаче се корак два  од Павловог кревета, сједе на столицу и рече:
    “Вуче, теби посебно морам нешто да кажем.”
     Вук  преблијеђе. Постиђено погледа оца јер је био увјерен да ће Коста почети нешта о Ивани...
    Tо Коста примијети, па настави:
    “Ово што ћу ти рећи требало би и Павле да чује.  Врло је важно.
    Пословица каже: ако не знаш шта требаш да радиш, онда сједи и размишљај.  Ко насумице срља, у вражјим канџама завршава. Вријеме је да нађеш свој прави пут и да се држиш њега.
     Прије него што си се родио побру сам казао да би требало да будеш свештеник.  Ако нећеш то, онда,   изабери занимање које те неће тјерати од Бога.”
     Рекавши ово, Коста се мало замисли.  Набра чело па још озбиљнијим тоном од онога којим је до тада говорио, поче:
    “Али, Вуче, већ си забрљао... Она дјевојка у коју си се загледао, није за тебе.  Ако ту везу не прекинеш, чим прије, касније ћеш то силом морати.
    Tи си здрав момак и твоја потреба за фином и згодном дјевојком је природна и нормална.  Зато мораш одабрати ону коју је Бог спрам тебе створио, наравно, ако је по свом плану предвидио да имаш жену.
    Протеклих дана, док си ти био у Сарајеву, ја сам о томе размишљао.  Чини ми се да би ти одговарала једна плавушица одавде, из вашега села.  Рано је остала без оца, а Павле се са њим некад дружио.  Били су добри јарани.”
    “Па то је Ната Мрдова.  Нема која друга...”, упаде Павле присјетивши се да је са покојним Мрдом био такорећи нераздвојан.
    “Имаш право, мој Коста.  Tо је дивна породица.  А и дјевојка је згодна, као упис.  У селу јој нема равне, а богами,  и школује се.  Била је први ђак, све саме петице.
    Него, има ту један проблем...”
    Павле мало застаде, прижди лулу па настави:
    “Прича се да око ње  Петков старији син облијеће, онај Бећко, како ли га зову? Онај што је одмах послије основне школе некуд стрлијекно у свијет и није се ни враћао до прије десетак дана.  Али, није  он од некога соја, оца су му од ране младости звали   Мутимуд. Није било човјека у селу да му није нешто дуговао а када би га неко прићерао уза зид да му врати дуг, знао је лагати и измишљати стотине таквих разлога, да би се човјек сит исплакао од жалости за њим.
      Метнуо се на оца, покојног Пуља. Ја сам га мало упамтио, звали су га Гула.  По селу је продавао косе, белеђије, маказе, боје за бојење вуне и пуно неких кинђурића.  Куповао их је негдје  јефтино а онда овамо продавао као да су од сувога злата.  Није га, мајчин сине, нико могао са њим у томе.   И прозвали су га Гулом зато што је био гуликожа, и од власти већа.
     Насљеђе је јаче од сваке школе. Оно што се стиче насљеђем нигдје се не може научити.   Tо су моји сељаци давно знали па ни краве нијесу хтјели да паре са волом од слабе пасмине.
    Причао ми је отац да се Гаша, један мој даљни стриц,  био загледао у Босу, Гулину млађу сестру којој по љепоти није била ни једна дјевојка равна.  Но, знајући од какве је куће његова браћа скочише да му не дају: “јеси ли луд”, веле они, “нећеш ваљда са Гулином сестром да се жениш, шта је теби?”
    “Шта се мене тиче какав је Гула, може он бити како он хоће. Нећу њега доводити него му сестру”, навалио Гаша да се брани јер није могао да љепотицу препушти другом.   Tу се и мој покојни отац умијешао:
    “Буразеру,  знам да нећеш доводити Гулу, али, можда ће ти га Боса у сред куће  родити, а шта би онда са онаквим сином?”
     Све је било узалудно, Гаша је   тјерао своје и оженио Босу.  Није прошла ни пуна година а Боса му роди два сина близанца, оба  пљунути Гула, као јаје јајету.  Но, ето, не даде им се. Оба су млада у  рату погинула, прије него што су се и оженили.”
    “Нема он никакве шансе, Павле.  Џаба му то облијетање.  Вуче, она је твоја уколико  се одрекнеш Иване”,  са осмијехом рече Коста и потапша  Вука по рамену.

---